Pfitzer - NEOČEKIVANE POSLEDICE

(DAN POSLE)

7.00

Jutro je počelo blagim peckanjem u desnom ramenu. Napolju se već prilično razdanilo. 7 sati, rano za ustajanje na praznik, ali peckanje nije prestajalo. Pretvorilo se u sitne trnce koji su tekli od ramena ka šaci i natrag. Pomislih, u redu, predajem se, vreme je da ustanem i skuvam kafu. Trnci su prerasli u vibraciju, na kratko, a onda se vratili u prethodni gore-dole ritam. Brišući peškirom lice morko od jutarnjeg umivanja, osetio sam miris. Pomislih da se mozak igra sa mnom. Miris je stizao iz kuhinje. Na stolu je stajala crvena keramička šolja iz koje se pušila sveže skuvana kafa. Dve su mi stvari proletele kroz glavu...nemam kafe u kući...nema nikog da je skuva. Sem mene. Nadam se.

Vratio sam se u kupatilo, da proverim da se kakva gošća od  sinoć nije sakrila u tuš kabinu. Prilično je teško sakriti se u stanu sa 3 prostorije i to je ustvari jedino mesto. Razgrnem zavesu tuša, ništa, prazno.

Seo sam u kuhinju zabrinut. Možda sam počeo da gubim razum? Da činim stvari potpuno nesvesno? Crne rupe u sećanju, izdaje me kratkotrajno pamćenje. Gledao sam to u filmovima.

Kafa je bila baš kao da sam je sam skuvao. To me dodatno zabrinulo. Javiću se lekaru, da zakažem skener glave. Možda je tumor ili...

Trnci su na kratko ponovo postali brujanje. Onda je zazvonio telefon. Dobar dan g. Petroviću reče umirujući ženski glas i nastavi, doktor X vas podseća na zakazan pregled. Skener je danas u 13.00, molim vas budite u odinaciji 15 minuta ranije. Prijatan dan.

Spustio sam telefon na sto. Pomračenja se pogoršavaju. U problemu sam.

Sedeo sam u tišini nekih 40 minuta. Vreme je tiho klizilo kao sekundara mog ručnog časovnika.

9.45

Pogledao sam na sat, kazaljke su se sklopile, pomislih ko li misli na mene. Moram pozvati nekog da me odveze na pregled, ne smem sesti u auto i rizikovati da napravim udes. Trnci ponovo na kratko ubrzaše svoj ujednačeni ritam. Ponovo je zazvonio telefon. Sa druge strane čuo sam glas moje ćerke. Tata, nemam ništa u planu, dolazim po tebe u 12.30. Idemo tvojim kolima, može? Rekoh da može, a ona me veselo pozdravi i prekide vezu.

Spustio sam telefom. Drhtavica je krenula od nožnih prstiju, nezaustavljivo. Drhtala mi je i kratka kosa na glavi, što je po sebi ipak nemoguće, ali jeste.

Polako, pokretom dugim kao večnost, okretao sam ruku na kojoj je stajao sat.

9.47

Sekundara je nemo klizila, vreme je i dalje teklo.

Zaledio sam se, ukočio. Pogled mi se zamutio, srce uzlupalo... Sedeo sam tako neko vreme. Spazam je prošao. Trnci su i dalje bili u levoj ruci, ritam isti, gore-dole.

Obukao sam se za odlazak kod lekara rešen da se ne pomerim iz fotelje sve dok ćerka ne dođe po mene.

10.30

Neko je pokucao na vrata. Na trenutak sam pomislio da čujem neke glasove. U tom trenutku soba se zamračila, na prozore se navukao neproziran mrak.

Čuo sam lomljavu stakla na vratima...i onda nisam čuo više ništa. 

Mrak. 

Nakon nekog vremena probudio me miris kafe. Sedeo sam u udobnom kožnom sedištu, avionskom. Let je trajao, osetio sam blago podrhtavanje aviona u vazduhu. Kabina luksuzno opremljena, bar sa pićem ukazuje na ukus vlasnika, singl malt viski, bourboni po želji, čaše baš kakve treba da budu. Pomislih da bi mi dupli Džim prijao uz kafu. I opet isto...trnci zavibriraše. Čaša sa Džimom pravila je drštvo kafi. Duplim naravno.

U tom trenutku u kabinu su ušla tri čoveka. Crna odela, identična, krojena po meri. Ipak jedan se isticao. Imao je žutu maramicu u džepu. Virio je samo delić trougla. Seo je preko puta mene, izvadio novčanik sa dokumentima, otvorio ga potezom iz zgloba i rekao: Welcome aboard mr. Petrovic. You are on special flight to our headquarters on secret destination.

Ćutao sam par sekundi gledajući u značku neobičnog izgleda. Bio sam siguran da poznajem izgled gotovo svih značaka različitih agencija. 

Ova je bila nova.

Ok I said, what is going on here. Why you people abducted me?

Well, he said you know, something strange happened with your vaccine. You received vaccine yesterday and you now have a extraordinary abilities. Sorry for your inconvenience. You will know more when we arrived.

Gledao sam u njega, pa u značku...

Na znački su srebrom sijala tri slova:

MiB

P.S. ovu priču sam napiso u glavi, a onda pomislio da je podelim na zidu...i znate već, trnci, vibracije i evo je

So Long, and Thanks for All the Fish

 

FRILENSERI SU (NE)PRIJATELJI DRŽAVE

Na samom kraju godine, ignorisan od strane režimskih medija, u Beogradu je održan protest više od dve hiljade frilensera. Izlaskom na ulicu frilenseri su ukazali javnosti na razbojničko postupanje naprednjačke vlasti koja selektivnom primenom zastarelih propisa nastoji da naplati poreze za neverovatnih pet godina u nazad. Dosetili su se naprednjaci da novca za bahato rasipanje i namirivanje kriminogenih struktura koje im pomažu u održanju na vlasti ima još samo u džepovima građana koji ga zarađuju van Srbije. Na meti su se našli tradicionalni „gastarbajteri“ i frilenseri. 

I dok „gastarbajteri“ zaštitu mogu pronaći u sporazumima o izbegavanju dvostrukog oporezivanja, dotle su frilenseri nevoljnici koje je snašla nesreća da žive u Srbiji u kojoj je naprednjačka vlast rešila da im to življenje bahato i surovo naplati.
Da bi se sagledale posledice štetočinskog delovanja naprednjačke vlasti na IT sektor kao i značaj frilensera za javni interes, valja razmotriti činjenice.

U godini u kojoj je pandemija skoro potpuno zaustavila privredu u Srbiji a sektor usluga zabeležio drastičan pad izvoza,
IT sektor je uspeo da zadrži petogodišnji trend rasta. Od 2016. godine prihod od izvoza IT usluga beleži rast od prosečno 20% godišnje, sa 600 mil. evra u 2016. na preko 1,4 milijarde evra u 2019.  Panademijsku 2020. godinu IT sektor završava praktično bez pada prihoda, sa oko 1.4 milijarde evra, što je značajno više od prihoda dve druge ključne uslužne delatnosti, turizma (980 miliona) i transporta (950 miliona).  
Ovi rezultati su još impresivniji ako se uzme u obzir da više od 80% ukupnih izvoznih prihoda u IT sektoru realizuju preduzetnici, male firme i pojedinci – frilenseri koji uz preduzetnike i čine većinski deo IT sektora u Srbiji.

Poreskom buzdovan politikom frilenseri se dovode u stanje dužničkog ropstva za novac koji su odavno potrošili upravo u Srbiji. Takav odnos države prema populaciji koja sopstvenim sredstvima uvećava devizni prihod Srbije i pri tome ne uživa ni minimalna prava iz radnog odnosa ili socijalne zaštite neminovno će dovesti do toga da najveći deo frilensera ili prestane da radi ili napusti Srbiju.
Bahatom otimačinom država će obeshrabriti i sve one koji su imali nameru da se uključe u globalni trend rada na Internetu. Rezultat toga može biti da Srbija ostane bez frilensera i najmanje 1.4 milijardi evra deviznog priliva što trenutno predstavlja 5,5% ukupnog godišnjeg priliva deviza. To će se lančano odraziti na povećanje spoljnotrgovinskog deficita koji je već godinama u priličnom minusu a zatim i na povećanje inflacije i rast kursa evra. Posledično, kada ostane bez 1,4 milijarde evra koje IT sektor sad donese i potroši u Srbiji, budžet ostaje uskraćen za najmanje 500 miliona evra PDV-a, akciza i različitih drugih prihoda koje proističu iz potrošnje zarađenih deviza.

Šteta koju će naprednjački diletantizam naneti IT sektoru je ogromna naročito kada se imaju u vidu prognozirani trendovi razvoja IT sektora u narednih pet godina.
Uz nastavak rasta izvoza IT usluga na nivou dosadšnjih 20% godišnje prihodi će 2025. godine dostići sumu od 12,5 milijardi evra od čega će najmanje 5 milijardi evra završiti u budžetu po osnovu poreza i taksi na potrošnju!
Povećanje prihoda doneće brži razvoj postojećih i pojavu novih domaćih IT kompanija, povećanje zaposlenosti, povećanje investicija u IT sektor ali i dolazak u Srbiju velikih IT kompanija, a jedina takva za sad je Microsoft. Gledano kroz javni interes ovo znači više novca u budžetu i kvalitetniji život svim građanima Srbije.  
Sve ovo je dovedeno u pitanje zbog namere naprednjačkog ministra Siniše Malog da od frilensera jednokratno naplati iznos novca koji teško ili nikako ne može preći 150 miliona evra. Kratkovidost i štetočinsko delovanje naprednjačkog ministra može se opisati narodnim jezikom kao „klanje bika za kilo mesa“.

Kolike su razmere štetočinskog delovanja Vučićevog režima na IT sektor kao apsolutno najperspektivniju delatnost u Srbiji još lakše je sagledati ako pogledamo Rumuniju koja u IT sektoru ima značajno niži rejting od Srbije. Različitim stimulacijama i olakšicama u koje spada i porez za frilensere od svega 15%  prihodi od IT sektora u Rumuniji u 2020. prešli su 6.5 milijardi evra, dok se za 2021. očekuje rast od najmanje 50%. I dok Rumunija i neke druge istočnoevropske zemlje postaju sve značajniji igrači u evropskom i svetskom IT sektoru dotle se IT sektor i frilenseri Srbije suočavaju sa bezumljem Vučićevog režima u nastojanju da otme još koji evro pre svog sad već potpuno izvesnog skorog kraja.

Umesto uništavanja frilensera treba naći prihvatljivo i sprovodivo rešenje za, isključivom odgovornošću vlasti, nastali problem, uz uvažavanje realnosti i značaja koji frilenseri imaju za društvo.

Budućnost IT sektora Srbije treba obezbediti ubrzanim izmenama postojećih propisa, kao i donošenjem novih savremenih propisa koji uvažavaju realnost. Prepoznavanje i zakonska zaštita radnika na Internetu – frilensera je od posebne važnosti za demokratsko i socijalno odgovornu društvo.

Pružanje što većeg broja olakšica IT sektoru predstavlja investiciju koja će omogućiti ubrzan rast izvoza IT sektora ali i tehnološki i industrijski napredak cele zemlje. Sve ovo je moguće izvesti jedino u demokratskom društvu u kome su vladavina prava, medijske slobode, sloboda izbora i univerzalna ljudska prava zagarantovana, a Srbija na žalost to danas nije.

ZAUSTAVLJANJE BUDUĆNOSTI - Mačvanska kulturna revolucija

 

Lokalni izbori u Šapcu doveli su do smene demokratske vlasti, nakon dve decenije. Iako su izbori i njihov rezultat pod hipotekom bezbroj neregularnosti i drastičnog kršenja prava građana da se na slobodnim izborima svojom slobodnom voljom izjasne o kandidatima i ponuđenim političkim opcijama, nova vlast se, naočigled javnosti a uz pomoć sile i izdaje, ipak ustoličila.
Iako sami tvrde da nisu revanšisti i da se ne svete nikom, demantuju ih radikalski maniri da jedno pričaju a drugo čine. Tako su u Šapcu posmenjivali sve ono kvalitetnih i stručnih ljudi po javnim ustanovama, preduzećima i gradskoj upravi i na njihova mesta doveli golobrade ali zaslužne junoše sa neretko sumnjivim diplomama i nikakvim radnim iskustvom kao uostalom i svugde u Srbiji, ali to valjda nije osveta već nekakav njima samo napredak.
U tom svom naletu na plen tek osvojene vlasti otpočeli su nešto što je jedan moj poznanik nazvao “Mačvanska kulturna revolucija” po uzoru na onu čuvenu Kinesku. I zaista, sličnosti su zapanjujuće.
U silnom naletu “ispravljanja” svega njihovoj ideologiji “sendvič i jedna crvena” neupodobljenog, a što su “žuti lopovi” decenijama “pogrešno radili” u Šapcu, odlučili su da zatru jedini IT zajednici namenjen prostor u Zapadnoj Srbiji, prostor u Šapcu poznat kao StartIT centar.

StartIT centar Šabac je nastao 2018-te godine  kao partnerski projekat grada Šapca i organizacije SEE ICT iz Beograda sa ciljem da se u gradu otvori prvi kovorking prostor namenjen izgradnji i jačanju IT zajednice kroz partnerstvo sa organizacijom koja u tom trenutku ima najveće iskustvo u otvaranju i vođenju takvih prostora u Srbiji.
Grad Šabac je kao partner na sebe preuzeo obezbeđivanje prostora i logistike i u tu svrhu je građanima i nastajućoj IT zajednici ustupio prostor u zgradi poznatoj kao Navip. StartIT centar u Šapcu postao je tako najveći takav centar u Srbiji sa najvećim brojem stalnih stanara prostora i praktično jedini IT centar u Srbiji izvan velikih gradova u kom se neprestano, na nedeljnom nivou, odvijao niz aktivnosti iz oblasti informacionih tehnologija.
Centar je do dana njegovog nasilnog ukidanja bio mesto u kom su okupljali i zajednički deleći prostor radili ljudi iz različitih oblasti IT-ja ali i organizacije civilnog društva koje su sprovodile međunarodne projekte u kojima su povezivali tehnologiju i društveno delovanje i na taj način pomagale javni interes.

Moja uloga u centru je bila dvojaka. Sa jedne strane sam bio jedan od kovorkera - zakupac prostora,
a sa druge jedan od najaktivnijih i najprisutnijih u nizu saradnika - volontera koji smo se intenzivno zalagali da u grad donesemo, uspostavimo i razvijemo kulturu deljenja radnog prostora ali i znanja i iskustva među ljudima koji su radili i rade u oblasti IT i srodnim, aktivno se baveći promocijom IT i shareware kulture – kulture deljenja znanja.
Aktivizam u oblasti razvoja IT kulture deljenja znanja, iskustava, besplatne i svima dostupne edukacije predstavlja u Srbiji veliki izazov, nailazi na podozrenje, otpor i neretko nerazumevanje zajednice.
Često sam se susretao sa zapanjujućim pogledima i podsmešljivim komentarima poznanika kada bih im na pitanje koliko me plaćaju da radim to što radim davao odgovor – ništa, radnim pro bono jer verujem da je znanje vredno samo ako ga podeliš sa nekim ko ga može upotrebiti.
Ljudima u Šapcu čak i u samoj IT zajednici teško je da prihvate da neko svoje znanje deli besplatno, iako se i sami oslanjaju na gomilu baš takvog besplatno podeljenog znanja koje se nalazi na specijalizovanim zajednicama na Internetu. To je posledica društva u kom ne postoji kultura zaštite intelektualne svojine. Razbijati te strahove, pomagati prevazilaženju stereotipa, uspostaviti kolaborativnu zajednicu koja može da proizvodi kvalitet i boljitak, za mene predstavlja izazov i moj doprinos javnom interesu u mojoj struci.

Drugi deo aktivnosti centra bio je usmeren ka popularizaciji IT i elektronike među građanima a naročito mladim sugrađanima sa kojima sam organizovao školice elektronike, učešća na medjunarodnim takmičenjima iz oblasti elektronike i programiranja mikrokontrolera. Uvoditi decu u svet elektronike i IT i dati im mogućnost i priliku da se zainteresuju za tehnologiju predstavlja za mene je jedan od najvećih poduhvata u mojoj profesionalnoj karijeri.
Noć muzeja, Sajam robotike, kursevi programiranja, izrade web sajtova, edukacije iz  oblasti IT preduzetništva, analize podataka, Big Data, predavanja o pametnim gradovima, radionice elektronike i niz drugih nepobrojanih aktivnosti kroz centar su proveli vise od 4000 naših sugrađana.

I sve to i mnogo vise potpuno besplatno, sa jedne strane zahvaljujući volonterskom i pro bono radu mojih kolega predavača i mene a sa druge zahvaljujući upravo gradu Šapcu i StartIT centru i njegovim partnerima i prostoru koji je IT zajednici ustupljn na korišćenje u javnom interesu.

Ali osvajači vlasti, izvršioci Mačvanske kulturne revolucije, zaključili su da sve to što smo radili i radimo u centru predstavlja opasnost po njihovu ideologiju “sendvič i jedna crvena” te da smo mi neprijatelji koji radimo na tome da umesto motača kablova proizvedemo po njih opasne samomisleće i nezavisne ljude koji potrebama njihovog robovlasničkog režima nikako ne odgovaraju .
Na ruku im ide, želim da verujem potpuno nesvesno, i deo naših sugrađana koji poslovično uvek zauzmu srpski stav da “komšiji crkne monitor”. Ili bar tastatura. Ma može i miš.
Upali su kulturrevolucionari u centar kao drumski razbojnici, pogazili ugovor i ugovorom predviđen otkazni rok i dali nam ultimatum iseljenja od 3 dana pod pretnjom izbacivanja na ulicu što su na kraju i učinili. Nas su isterali, izbacili na ulicu a tek nekolicina nama bliskih ljudi zgražavala se nad tim varvarskim i primitivnim činom nedostojnim bilo koje vlasti sem diktatoreske i primitivne vlasti pokondirenih tikava.
Ostali su gledali svoja posla, a neki bogami i likovali deleći nam premudre savete kako da za svoje pare zakupimo prostor i da nastavimo da njihovu decu učimo besplatno, jer to bi oni tako radili osim što nikad nikog ničemu naučili nisu a naročito ne besplatno.

I sad ništa. Kulturrevolucionari su dobili ovu rundu, a mi smo tu gde smo, na ulici ili da lepše zvuči u klaudu – nebeski narod ima IT-jevce u oblaku.
Ja ću svoje znanje nastaviti da poklanjam deci, da edukujem sve zainteresovane, da se bavim aktivizmom i učim društvo oko sebe da je znanje zarobljeno u glavama beskorisno i treba ga deliti na dobrobit društva, u šta sam duboko verujem. To je moj način da doprinesem zajedničkom dobru zvanom javni interes.

 

P.S. Budućnost je nemoguće zaustaviti

 

 

Čistačica

SELO PAMTI, NE ZABORAVLJA
 

U selu Volujac s proleća 2015 se ukazaše se dva radna mesta čistačice u školi. Škola dobija sportsku salu pa treba, za selo čista ekskluziva. Mnogi seljani poželeše da svoje žene uposle, ćerke da im ostanu tu u selu, ali malo koji uđe u krug iz kog će se odabrati srećnik jer postade jasno svima da će politika zapošljavati, gradonačelnikova opcija.

Jedan od njih beše i mlađi seljanin, viđen čovek, dugogodišnji član jedne stranke građanske provinijencije. Kako on već radi u državnoj službi bilo je potpuno normalno da mu se i žena angažuje u radu za društvo, na platici iz budžeta, za opšte dobro sela naravno. Na njegovu sreću (gle čuda) uskoro se ukaza prilika da se naš junak pokaže i dokaže za opšte dobro i pomogne da se Šabačka nahija sačuva od naprednijih ljubitelja vlasti. 

Lokalni izbori pred kandidate staviše iskušenje: ko više glasova za pravu stranu donese, njegovoj ženi posao. Agitovao je naš junak, od kuće do kuće, mesecima bio prvi da svakom komšiji pomogne, a na dan izbora je kažu ljudi ceo dan kolima svojim svoje birače na izbore vodio. I pobedio je konkurente, osvojio prvu nagradu, zaposliše mu ženu. Ipak napredni seljani umalo osvojiše vlast, uprkos svemu što su dve druge koalicije kojima pripada i naš junak uradile, jednostavno seljanima glasačima su se smučili gradonačelnikovi ljudi. Sad se po selu priča da je junak naše priče osim agitacije malo upotrebio i svoju funkciju koju je u selu ima te je u zamenu za dobijene glasove kućice za autobuska stajališta umesto na jednom kraju sela posadio na drugom, biračima izdašnijem kraju. Selo ko selo, pamti i o tome priča jer selo sve o svakome zna i prepričava. Selo pamti da je gradonačelnikova koalicija za glasove zapošljavala, da nije neku sirotinju zaposlila i život joj poboljšala, da je zbog toga bez autobuskog stajališta ostala. Selo pamti i kažnjava. A političari ne nauče.

Politička korupcija razlog je naprednoj vlasti, razlog je propadanju sela i Srbije, razlog je koji se može iskoreniti. 

Za glasove se bori istinom i radom, opštim doprinosom svaki dan, a ne korupcijom, ali kome ja to pričam.

KAKO SMO DOSPELI OVDE

ILI KAKO SU ONI DOSPELI TAMO

     Neće ovo biti filozofsko patetični tekst u kome ću se kroz žalopojke o turobnoj stvarnosti vajkati kako su za sve ovo krive strane sile. Sve i da jesu, nije važno, jer ono zbog čega su ovi koji su sada na vlasti tu gde jesu, razlog tome jesmo upravo mi.
     A ko smo ti mi?
     E pa mi smo oni ti koji su glasali za demokratsku opoziciju, lupali u šerpe, išli po mitinzima, tukli se sa policijom, stajali ispred kordona, izneli 5.Oktobar na svojim leđima, a zatim se 6. Oktobra okrenuli i otišli kućama za svojim poslom, verujući da će NAŠI koje smo mi na vlast doveli umeti i želeti da obave posao u korist svih nas. To se nije desilo, barem ne onako kako smo mi očekivali.
     NAŠI, koje smo mi doveli, obećavali su svašta, duboko možda i sami u početku verujući da će to i ostvariti. Bilo je tu i nerealnih obećanja, preterivanja, ali i onih koja su mogla i trebala da se realizuju uz malo volje.
     Ono što su ljudi očekivali i želeli jeste bila PRAVDA, obična i jednostavna pravda.
Demontaža jednog odvratnog kriminalnog sistema, kažnjavanje njegovih konstruktora i graditelja, onih koji su to sve držali na okupu, nemilosrdno i prekim sudom ako treba. Ljudi su želeli da lete glave, figurativno ili za prave, ali glave.
     Svaka revolucija jede svoju decu, priča se. Upravo su se toga uplašili i ručnu kočnicu pri 100 na sat povukli NAŠI. Uz par časnih izuzetaka.
Strah NAŠIH da će ih revolucija koju su otpočeli progutati nadvladao je želju za promenom i boljim sutra. Rodila se ideja da kriminalni sistem ne mora da se sruši, da treba malo da se doradi, našminka, upodobi i upregne u bolje svrhe. I tako su i uradili, upregli su sistem za svoje potrebe i počeli bivati "elita".
Uništavali su jedan po jedan svaki san običnog čoveka u Srbiji, san o boljem mestu za život, o sigurnoj budućnosti za decu, o pravednom društvu, o zakonu koji je isti za sve, o kažnjavanju svih koji su se o narod i državu okoristili, san o vraćanju davno i uglavnom nepravedno otete imovine predaka , svaki san o PRAVDI.
Umesto svega toga abolirali su sve Miloševićeve saradnike, ljubili se sa njima, popunjavali truli sistem svojim ljudima a svoje džepove našim parama.
Svi smo bivali svedoci ljigavih privatizacija, odvratnih manipulacija, silovanjem države i zakona, ali u rukavicam, sve zavijeno u formu demokratije i kvazi kulture.
Janjušević i Kolesar posteli su simbol pljačke od strane NAŠIH, nipočemu različite od pljačke koju su izvodili i izvode NJIHOVI.
Beskrajno otezanje sudske pravde, ruiniranje svega što na uređen sistem podseća, glasanja iz Bodruma, silovanja skupštine da zakone donosi u gluvo doba i naposletku izmene pravila rada u Narodnoj skupštini koju su izveli tako bahato kao da nikad sa vlasti otići neće. I sve je to vodilo jedno ka drugom, a potreba da se grčevito brani vlast dovela je do kreiranja frankenštajn stranke kakva je SNS i do isplivavanja minornog političara kakav je Vučić, na čelo te stranke i države.
I tako smo MI preko NAŠIH doveli na vlast NJIH.
NJIHOVI su popisali sva neispunjena obećanja naših, sva kriminalna dela koje su naši počinili, sve laži i prevare, sve lopove, lažljivce i prevarante iz naših redova i ponudili im neverovatno primamljivu stvar - da rade sa njima i za NJIH ili da okončaju u zatvorima i siromašni.
One koji su odbili u svojoj gluposti ili nadmenosti, surovo su odstranili (poput šabačkog Farmakoma), a one predusretljive dobro nagradili (poput kralja šećera), a za sve pokajnike političare upravne odbore i razna upravljačka mesta načinili. Poput mafije u šaku su uhvatili i drže svakoga ko je državnog putera na glavi imao.
A glasači. Pa sa njima je već išlo lakše. Teško razočarani i željni pravde gutali su sve što im se umotano u pravdu servira. Njima su predstave o pravdi počeli prikazivati (igrokaz sa Deltom), pa priče o borbi za standard (drame sa MMF-om), pa satire sa atentatima, prastarim oružjem, opasnim diverzantima obolelim od skolioze, a sve to vreme minorni političar na čelu šarade zamazuje im oči svojom borbom za njihovo bolje sutra. Koje neće doći sa njim. Doći će samo pelene, JURE, 15-satno radno vreme, roblje i robovlasnici.

I šta na kraju ovih dana imamo?
Imamo izbore pred nama. NJIHOVE izbore jer će NJIHOVI birači verujući vođi koji se svakoga sata ne spavajući bori u svojoj virtuelnoj stvarnosti za njihovo bolje sutra izaći na birališta i dati mu podršku da u svojoj bolesnoj svakodnevici nastavi borbu za njihovo bolje sutra.
Jer to je jedino što imaju, nadu da će se neko boriti za njihovo bolje sutra.
Neće glasati za one koji ih pozivaju da se urazume, upristoje, opamete. Ne jer ti isti im ne mogu objasniti odakle im zlatni satovi, džipovi, novac za školovanje dece po privatnim fakultetima, obezbeđenje i slične tekovine bivšeg boravka na vlasti, dok glasači iščekuju svoje bolje sutra.

I šta sad?
Pa ništa. Svima nama mislećima jasno je da se sa starim ragama nove trke ne dobijaju. Neće NAŠI pobediti NJIH nudeći im sebe kao manje zlo, jer u očima glasača oni nisu manje zlo već upravo obrnuto, oni su izvor ovog novonastalog zla.
Vremena su se izmenila. Teme više nisu borba za demokratiju, Kosovo, Srpsku, EU i slično.
Teme su daleko prizemnije: PREŽIVLJAVANJE, OPSTANAK i PRAVDA.
PRAVDA mora započeti tako što će repove podviti i sa scene nestati SVI koji personifikuju NAŠE iz vremena pre NJIH.

A mi? Mi smo se (nadam se) izgleda opametili.
Pažljivo posmatramo šta nam se servira i svojim ponašanjem ukazujemo NAŠIMA šta im je činiti, čime se pozabaviti, ali do sada uglavnom uzalud. Čak nam ni kukavičje jaje u formi bivšeg Vučićevog ministra nije uspelo pomutiti razum iako su očajniji poklekli.
Strpljivo ukazujemo i na kandidata za predsednika koga želimo, građanskog i časnog u nadi da će se NAŠI u pamet uzeti.

Dragi NAŠI,

NJIHOVI su na vlasti i pobeđuju jer ste vi, NAŠI, podjednako loši, ali su oni u tome bolji od vas.
Predstojeći izbori su vam dobra prilika da se upristojite, opametite i poslušate nas.
Zbog vas i nas.

Dana 4. Decembra
u Srbiji u doba JURE.
 

 

ODLAZIM, KONAČNO I NEOPOZIVO VAS NAPUŠTAM

Gradskom odboru Nove stranke Šabac, Predsedništvu Nove stranke,
svim članovima i javnosti na znanje

 

Gradskom odboru Nove stranke Šabac i Predsedništvu Nove stranke

Obaveštavam GO Nove stranke Šabac i Predsedništvo Nove stranke da počev od 25.10.2016 sebe ne smatram članom Nove stranke, te zahtevam, javno, da me iz članstva Nove stranke i formalno izbrišete.

Javnosti na znanje

Nemam moralne razloge za napuštanje Nove stranke. Moji razlozi su banalni - čast i ponos.

Razlog mog napuštanja prvo funkcije zamenika predsednika GO Nove stranke Šabac i samog gradskog odbora bio je način vođenja GO na nivou grada Šapca, a o čemu sam opširno pisao u tekstovima
DALJE IDETE BEZ MENE   i  PUT U PROPAST - GRADSKI ODBOR i teško da bi tu išta imao da dodam.
     Moje neslaganje je moje pravo i o tome sam obavestio i Predsedništvo stranke i naravno za uzvrat nisam nikakvu povratnu reakciju dobio, kažem naravno jer nisam usamljen slučaj.
     Taj "oštar" stav Nove stranke da ne reaguje kada je napuštaju aktivni članovi pa čak ni funkcioneri najbolje se dao videti na primeru odlaska zamenika predsednika Nove stranke Vladimira Pavićevića.
     Očekivalo bi se da Predsedništvo zakaže vanrednu konferenciju stranke obzirom da ni jedan pred lokalne i parlamentarne izbore postavljen cilj nije ispunjen, a da je funkciju napustio zamenik predsednika i jedan od osnivača Nove stranke, ali to se nije dogodilo, otišlo se na more.

Razlog mog napuštanja Nove stranke je "use, nase i podase" filozofija kao i grandiozni "uspeh" koji je Nova stranka ostvarila na proteklim izborma zahvaljujući toj filozofiji.
     Nakon mog izlaska iz GO Nove stranke Šabac krajem Maja, smatrao sam da je potrebno ostati član jer postoj ljudi sa kojima bi se mogao napraviti kvalitetan pomak u stranci i odlučio sam sačekati redovnu jesenju konferenciju u Oktobru, pa da na tom najvišem telu stranke raspravimo probleme kako je to od strane Živkovića, Stankovića i još par ljudi stalno insistirano, da se problemi unutar stranke rešavaju na organima stranke.
     Iznenada, negde sredinom Jula, primio sam tužbu predsednika Gradskog odbora Aleksandra Simića sa datumom 16. Maj, u kojoj me tuži za štetu nanetu ugledu i časti, citiram : "Tuženi je iznoseći ovakvu neistinu na račun predsednika Nove stranke naškodio časti i ugledu tužioca...", a uzrok tužbe jeste ova moja objava na Tviteru:

Malo je reći da sam bio zatečen tužbom.
     Prvo - zbog samog sadržaja tužbe koji ukazuje na to da sam ja izgovorio neku neistinu - laž.
Naravno da nije laž. Simić je taj koji je više od godinu dana lagao ljude kako je rukovodioc u "IDEA" kompaniji u Šapcu, a ustvari je celo vreme bio nezaposlen, da bi krajem juna dobio posao u Skupštini grada Šapca na mesto: "Pomoćnik gradonačelnika za sport i kulturu" - politikom do lične koristi.
     Drugo - samim datumom pisanja tužbe. Uvidom u tužbu videćete da je datum podnošenja tužbe 16.Maj, dakle jedanaest dana pre sastanka GO na kome sam podneo ostavku na mesto potpredsednika i člana, dok sam još zamenik tužiocu i član GO a samim tim u sve što govorim i upućen. Smešno.

Kopije tužbe uputio sam na izjašnjenje predsedništvu stranke i Zoranu Živkoviću.
     Na moj dopis u kome sam najavio sopstvenu oštru reakciju uz sve političke i zakonske posledice dobio sam odgovor Zorana Živkovića koji je glasio: "Poštovani kolega, da li ti to pretiš?", a od A. Stankovića predavanje o tome da mi tako i treba, te da sam bukadžija, iznosim poluistine i vređam ljude, te kako me ne tuži predsednik GO Šabac već Simić privatno kao i da će me još neki ljudi (ne iz Nove stranke) tužiti za isto delo.

Potpuno je jasno bilo da je moj ostanak u Novoj stranci teško moguć, a nakon ročišta održanog 25.10. kada se Simić pojavio u pratnji branioca i namesto da tužbu povuće, za svedoke mojih "kleveta" predložio tri člana GO Šabac uz tekstove sa ovog mog bloga, jasno je postalo da je i nemoguć.
 

U međuvremenu Novu stranku su napustili mnogi dobri, iskreni i pošteni ljudi. Mnogi takvi su i ostali, ali većina marginalizovana. 

Nema Nova stranka više šta da ponudi meni a bojim se ni biračima u Srbiji. Postoje još samo časni pojedinci koji se uporno i lavovski bore, na žalost za ličnu korist par pojedinaca.
   
Ništa Nova stranka nije naučila ni iz teksta koji je za blog napisala g-đa Vodinelić sa naslovom MINISTARSKA PARNICA ,a u kojem se govori upravo o tužbi koju je jedan drugi funkcioner, druge stranke pokrenuo i vodi.
Citiraću kraj teksta koji kaže:

“Izabran, postavljen, odnosno imenovan nosilac javne i političke funkcije dužan je da trpi iznošenje kritičkih mišljenja, koja se odnose na rezultate njegovog rada, odnosno politiku koju sprovodi, a u vezi je sa obavljanjem njegove funkcije bez obzira na to da li se oseća lično povređenim iznošenjem tih mišljenja“ (videti čl. 8. Zakona o javnom informisanju i medijima).

Dužan je da trpi! Jer ima izbora: nije dužan da bude ministar (premijer, predsednik, državni sekretar, vođa stranke….), pa tada ne bi bio ni dužan da trpi.

  

Nova stranka i njena budućnost su moja prošlost. 

Iskreno sam i srcem ušao, časno i ponosno izlazim.

BEZBEDNOST KUĆNOG INTERNETA

ZAŠTITA OD NEOVLAŠĆENOG PRISTUPA - SBB priključak

Potaknut problemima nekih od sagovornika na Tviteru rešio sam da napišem tekst koji daje upute za nekolicinu osnovnih aktivnosti koje bi svaki korisnik interneta u svojoj kući ili maloj kancelariji trebao preduzeti odmah pošto mu radnici provajdera za koga se odlučio instaliraju opremu.
Korisnici interneta veruju da je lozinka za vajfaj pristup ono što njihovu mrežu čini bezbednom. Ono što najveći deo ne zna je da je to samo jedna često i najslabija karika u nizu.
Lozinka vajfaj pristupa vas štiti od neovlašćenog korišćenja vašeg interneta, ali lozinka na ruteru/modemu vas štiti od preuzimanja i zloupotrebe vaše mreže i uređaja povezanih na nju.

Često su na meti kritika zbog neovlašćenog pristupa mrežnim uređajima upravo provajderi i njihovi zaposleni, ali u ovom slučaju potpuno neopravdano. Dužnost je i briga, a pre svega interes korisnika da obezbedi svoje mrežne uređaje od neovlašćenog pristupa, a ipak to malo ko radi, najčešće jer naprosto ne ume. Kakav sve niz neprijatnosti može doživeti vlasnik zaposedutog mrežnog uređaja tema je za poseban tekst, ali neke od osnovnih kreću se od krađe ličnih informacija, fotografija, video ili audio zapisa, pa do činjenja niza krivičnih dela pomoću ili sa računara žrtve ili najprostije "krađe interneta".

Lozinka kojom je zaštićen vajfaj može biti dobra i kvalitetna, ali se lako prenosi "od usta do usta", a to znači da vi, vaše dete ili neko od saradnika u dobroj nameri podelite sa nekim svoj vajfaj dajući mu lozinku i tako praktično otvorite kapiju koja vodi ka ulaznim vratima vaše mreže koja podrazumevano NISU zaključana.

Ako uzmemo u obzir da najveći broj korisnika koristi Telekom i SBB mrežu, situacija je sledeća: Telekom na svojim ruterima/ADSL modemima za pristup podešavanjima ima generičku lozinku telekom/telekom , a SBB na svojima čak ni to.
Razlog leži upravo u tome što je to obaveza / pravo korisnika da to izmeni odnosno postavi.

Tim podešavanjima pristupa se prilično lako, uz minimum truda, na sledeći način:

Otvorite vaš uobičajeni Internet pretraživač, u polje za adresu unesite 192.168.0.1 i potvrdite tipkom Enter. U slučaju SBB interneta otvoriće vam se stranica sa sadržajem kao na slici 1:

Ako pritisnete prekidač Log In put ka podešavanjima i preuzimanju vašeg rutera je širom prohodan , bez potrebe unošenja lozinke i korisničkog imena. Ovo znači da svako ko ima pristip vašoj mreži bilo putem vajfaj-a ili lokalno, sa računara povezanog mrežnim kablom, može bez po muke pristupiti podešavanju vašeg mrežnog uređaja kao i svim računarima spojenim na njega.

Kako se od ovoga zaštiti?
Kad ste stigli do ovde, prilično lako.
Kao što rekoh pritisak na dugme Log In sa praznim poljima User Name i Password , vodi vas ka sledećoj slici 2 :

Polje 1 obaveštava vas o trenutnom korisničkom imenu.
Korisničko ime postavljamo ili menjamo kucanjem u polje 2, a lozinku i potrvdu lozinke u polja 3 i 4.
Nakon unošenja lozinke unete promene potvrđujemo pritiskom na dugme Save Settings, pozicija 5.
Ovim ste zaključali pristip kontrolnom panelu rutera i onemogućili promene podešavanja rutera.
Nakon snimanja promena, ruter vas premešta na podešavanja na sledećoj slici 3:

Polja 1 prikazuju vam novopostavljeno korisničko ime i omogućavaju da unesete i potvrdite LOZINKU RUTERA ako želite da je menjate.

U polje 2 se unosi naziv vajfaj mreže, ako nije podešeno ili ako želite da ga izmenite dok polje Security Mode treba podesiti iz padajuće liste kao na slici.
U polje 3 metod enkripcije treba postaviti takođe kao na slici, izborom iz padajuće liste.
U polje 4 unosi se LOZINKA VAJFAJ-a, a sve izmene se potvrđuju dugmetom Save Settings, br. 5.

Nakon što ste uneli sve izmene kontrolno panel rutera obavezno napustite pritiskom na dugme Log OFF , pozicija br. 6.

U ovih nekoliko brzih i jednostavnih koraka izvršili ste obezbeđivanje svog rutera od uljeza koji bi mogli bilo iz šale ali uglavnom iz daleko ozbiljnijih poriva neovlašćeno pristupiti vašem ruteru.

Napominjem da sve lozinke i korisnička imena treba čuvati kako od domašaja drugih, tako i od vašeg zaborava. 

U slučaju da zaboravite ili zaturite lozinku rutera ne očajavajte jer rešenje postoji i nije teško, ali o tome u nekom narednom tekstu.

Nadam se da će vam tekst pomoći da se zaštitite od sopstvenih grešaka i tuđih zlih namera.
 

PUT U PROPAST - GRADSKI ODBOR

Kao član, sada već bivši, gradskog odbora Nove u Šapcu imao sam priliku da vidim kako se formira i vodi odbor koji ima dva cilja, oba pogrešna i duboko suprotstavljena ciljevima koje je Nova uzela kao korenske.

PRVI CILJ:  POSTOJANJE SEBE RADI
   
     Postojanje gradskog odbora (GO) jeste cilj reći će kritičari i biće delom u pravu. Naravno da nastanak i postojanje GO jeste cilj, ali ne primarni i svakako ne jedini. Postojanje GO treba da proizilazi iz težnje stranke da ima najkvalitetnije i najbolje moguće reprezente u direktnoj komunikaciji sa građanima - potencijalnim biračima ili članovima oličene upravo u GO.
     Članovi GO su ljudi odgovorni za predstavljanje politike i ciljeva stranke, ljudi u kojima će potencijalni birači videti buduće svoje predstavnike koje će birati da zastupaju njihove interese.
Upravo članovi GO treba da budu spona između građana i politike ili vlasti.
Oni treba da sopstvenim delovanjem, ponašanjem, ophođenjem prema političkim i društvenim pojavama kod birača stvore što jasniju sliku kakvi će sutra biti kao izabrana lica na funkcijama i tim delovanjem da podižu nivo podrške za svoju stranku kod birača. Postojanje GO koje se svodi na puko zadovoljenje forme postojanja nekorisno je ili čak veoma štetno za stranku jer birači u takvim odborima niti prepoznaju svoje potencijalne zastupnike niti na njih računaju pri opredeljivanju na izborima.

DRUGI CILJ: LIČNI INTERES

     GO Nove u Šapcu ogledni je primer kako se GO formira kao privatni projekat jednog lica, predsednika, zarad zadovoljenja samo jednog cilja, a to je njegovo lično uhlebljenje ili kako on reče "mene zanima samo novac i moć, politika me ne zanima".
U taj od početka lični projekat ušlo se kao u formiranje privrednog društva, akcionarskog, u koje svaki član GO - akcionar unosi deo sebe, svog vremena i novca, pa se u skladu sa time na kraju "poslovanja" (izbora) očekuje i podela profita.
Iznenađenje se desi kada jedan od članova jasno stane na stanovište da je takvo delovanje protivno interesima stranke, te da su opšti interesi daleko iznad ličnih interesa, a da ako i treba da postoji kakav profit, on treba da bude isključivo politički. Tada se aktivira jedan nazovimo ga odbrambeni mehanizam gde dolazi do ignorisanja tog člana i njegovog potpunog izolovanja i uz podršku vrha stranke istiskivanja na margine.
I da ne bude zablude, lični intres postoji kod svakog od nas, ali kod mnogih postoji samo i jedino lični interes, dok je kod drugih taj lični interes ili jednak opštem društvenom interesu ili se pak nalazi ispod njega.
Lični interes kao osnova za vođenje i postojanje bilo kog GO je štetan i loš po društvo a dugoročno i po stranku.  

REŠENJE:

Iako nisam pravnik i sklon citiranju tuđih mudrosti, jedna rečenica iz Rimskog prava opisuje stanje i navodi na rešenje problema.
Ta rečenica glasi: "Quod ab initio vitiosum est non potest tractu temporis convalescere
ili u prevodu : "Ono što je nevaljano od početka ne može se osnažiti protokom vremena."

Gurajući pod tepih kompletnu situaciju predsedništvo je stalo na stranu potpuno pogrešnog i za Novu veoma lošeg načina postojanja i vođenja GO u Šapcu.
Problem je rešen tako što je uljez otišao, sa njim se niko nije pozdravio niti ga u oči pogledao, valjda uvređeni njegovim činom.

Rešenje je u raspuštanju odbora, odstranjivanju iz članstva ili onemogućavanja kandidovanja za funkciju u GO svakoga ko je prigrabio lični interes na štetu stranačkog te stvaranja uslova za formiranje novog, na zdravim osnovama postavljenog GO uz privlačenje novih slobodnomislećih i nezavisnih članova.

Naravno da je taj korak bolan i težak, ali bez toga, na sledećim izborima, Nova nema šansu ni da se pojavi, a kamoli da na njima ostvari iole bitan rezultat.
Broj osvojenih glasova na ovim izborima, gde se za rukav vuklo i vodilo sve što se poznaje zarad prikupljanja glasova u sopstvenu korist jeste sramotnih i jadnih 600 i neće se protokom vremena povećavati, a Nova bolje od toga ne može u Šapcu ni očekivati.
Na Novoj je.

DALJE IDETE BEZ MENE

Poštovane kolege, dragi prijatelji.

    Suočen sa činjenicom da svojim insistiranjem na časnom bavljenju politikom predstavljam smetnju daljem efikasnom i kvalitetnom radu Gradskog odbora Nove Stranke kao i da bi moj dalji ostanak u GO doveo do izborne skupštine na kojoj bi se članstvo Nove u Šapcu opredeljivalo između nove političke prakse koju sam prepoznao u "Novoj mobilizaciji" koja se više niti pominje niti ima šanse za prevagu i stare dobre "daj šta daš samo nek je uhlebljenje i vlast" politike koju zagovara aktuelni predsednik GO Aleksandar Simić, u Ponedeljak 30. Maja sam na sastanku GO Nove Šabac PODNEO OSTAVKU na mesto zamenika predsednika i člana Gradskog odbora Nove.

    O ovom mom postupku obavestio sam i Predsedništvo stranke, a sada je vreme da o tome obavestim i ljude sa kojima sam sarađivao i koji me poznaju.
    Obzirom da sam u politiku i Novu ušao punim srcem i sa ambicijom da stvorimo stranku koja će u Šapcu i Srbiji biti prepoznatljiva po moralnom, časnom, bez materijalnih interesa bavljenju politikom, moram sa žaljenjem priznati sebi i vama da u tome nisam uspeo.

   Nova je u Šapcu propustila priliku da izgradi imidž stranke koja će okupiti ljude nezadovoljne dosadašnjom politikom koju su vodile stranke demokratskog bloka, a sve zarad plitkih ličnih interesa pojedinaca, pre svih predsednika GO, čoveka kojeg ne zanima politika već prema njegovom javnom izjašnjavanju pozicija i moć.
    Nešto što je bilo zaista novo i obećavajuće, postalo je "probušeni dolar". Uprkos mojim upozoravanjima reakcija vrha stranke je izostala, rad GO Šapca ocenjen je kao uspešan, a predsednik počašćen pozivom za stavljanje na listu poslaničkih kandidata.

Ja u tome ne želim dalje da učestvujem.

Zahvaljujem vam se svima na dobroj i kvalitetnoj saradnji u proteklih gotovo godinu ipo dana i želim vam uspeha u daljem radu kao i hrabrosti da se suočite sa činjenicom da smo propustili šansu da političkoj sceni i biračima Šapca ponudimo nešto bolje i drugačije.

Dragim prijateljima i kolegama u NOVOJ širom Srbije želim više uspeha i sreće u onome u čemu ja nisam uspeo.

S poštovanjem

Dejan Petrović
IT consultant & developer

DRAGUTIN

Dragutin , po zanimanju mašinski tehničar, nezaposlen, na početku pedesetim, otac dvoje odrasle dece, bivši demokrata, danas ostrašćeni glasač i obožavaoc A. Vučića.

Kako je Dragutin od bivšeg simpatizera i aktiviste demokratskog oporedeljenja postao ostrašćeni glasač i obožavaoc A. Vučića?

Krenimo redom.

           Rođen sredinom šezdesetih, u zenitu socijalističkog samoupravljanja, Dragi (nadimak su mu dale tetka i baka) je proživeo srećno detinjstvo u dinamično razvijanom gradu u Srbiji. Kao i sva radnička deca tih godina, Dragi je imao bezbrižno detinjstvo uz mnoštvo lepih uspomena satkanih od odlazaka kod dede seljaka - domaćina na zimovanje podno planine, letovanja u radničkim odmaralištima sa roditeljima, a kasnije u školskim sa drugarima iz škole.

Otac radnik u tada gigantu mašinske industrije, majstor i varilac po struci, zarađivao je dovoljno novca te se majka iako trgovac po zanimanju nije ni zapošljavala, već se posvetila kao i mnoge majke tih godina podizanju Dragutina i njegove mlađe sestre.  

Školski dani su protekli brzo uostalom kao i svako detinjstvo. Bili su ispunjeni zadovoljstvima kakva su u to vreme bila uobičajena. Polazak u školu pratile su nove patike, a kasnije i Rifle (model farmerica), a petice i četvorke u đačkoj knjižici kićene su novčanicama koje su u nju sve takmičeći se ulagale babe,tetke,ujne, kumovi, dede i naravno roditelji. Time su odlični đaci nagrađivani a oni osrednji stimulisani da budu još bolji.

U početku detinjstva Dragi je kao i druga deca uživao u svilenim bombonama, a kasnije su na red stigli i kremići, sladoledi i Životinjsko carstvo, ničega previše i na volju, a opet svega dovoljno i na radost. Znao se i red. Večera je bila u sedam, crtani film u sedam i petnaest, a vreme za odlazak na počinak poklapalo se sa početkom dnevnika, tačno u pola osam, svakoga dana. Kada roditeljima dođu gosti, Dragi i sestra povlačili su se u svoju sobu, u dvosobnom stanu, ne mešajući se u priče koje su pričali odrasli.

             Kako se približavalo vreme polaska u srednju školu, otac je Dragutina savetovao da uči, da upiše mašinsku školu, izuči za tehničara a onda na fakultet u Beograd, inženjer da postane.

Shvatao je otac da se od zanata sve teže živi, posla je bivalo manje a i novac nije više vredeo kao nekada. Krize i nestašice pogađale su zemlju sve češće, falilo je deterdženta i ulja i kafe i goriva i još vazdan koječega pa su uvođeni bonovi koji su male zalihe i količine delili na građane, ne baš tako pošteno i ravnopravno. Sedamdesete godine protekle su u vihoru ustavnih promena u SFRJ i stalnih tenzija u zemljama u okruženju.

            Dragutin je po završetku mašinske škole otišao da oduži dug državi,  u daleku Sloveniju da odsluži vojni rok. Tih 80-tih godina, nakon smrti Tita, usledile su  turbulencije i provokacije što komšija i dojučerašnjih prijatelja spolja što secesionista i bratskih naroda iznutra sve zajedno čineći da se narodi unutar SFRJ uvlače sve dublje u svoje okvire i sve glasnije pričaju o razlazu.  

            Sredina osamdesetih Dragutina je zatekla u Beogradu, na fakultetu. Sve teže je gurao napred, sve manje je novca stizalo od oca koji je sve manje i nedovoljno zarađivao i kome je školovanje Dragutina i njegove sestre predstavljalo ogroman teret. Stanje se malo popravilo kada je posao našla i Dragutinova mama, u kasnim pedesetim, odlazeći da radi u obližnju prodavnicu privatnog vlasnika, dojučerašnjeg kolege njenog muža.
Dragutin je i sam potražio posao i sve je više radio da pomogne roditelje i školovanje sestre, a sve manje je studirao, da bi se na samom kraju osamdesetih potpuno prepustio životu, zaposlio, oženio i dobio sina.Porodica je značila veliku sreću ali i novu obavezu. Supruga Dragutinova bila je vredna i mlada žena u to vreme zaposlena u velikom državnom preduzeću kao službenik u odeljenju finansija.

Ubrzo sreću mladog para pokvari rat u kojem se uz krv i suze raspade njihova dojučerašnja domovina, SFR Jugoslavija. Početak devedesetih označio je raspad SFRJ ali i početak čitave decenije ratova i rastakanja države i tragedija koje su snašle sve narode na prostorima SFRJ kao i nebrojene porodice.

Dragutin je otišao u rat, ne umevši ali i nehtevši da izbegne obavezu prema narodu i državi. Opčinila ga ratna propaganda i mašinerija koja je tada mlela ovim prostorima, a čiji su glavni šrafići bili i ljudi kojima Dragutin danas veruje. Bombardovanje lažima, ratni bubnjevi, optužbe da su za lošu ekonomiju i raspad SFRJ krivi samo “oni drugi”, Dragutina je kao i mnoge druge njegove sunarodnike dovodilo u stanje straha i očajanja koje su čelnici političkog života Srbije zaodenuti u tobože patriotizam i brigu za narod vešto koristili da bi zemlju uvlačili u sve veću izolaciju, narod u stanje katatonije i beznađa a svoje džepove i bankovne račune u stanje nesagledive napunjenosti.
I dok je Dragi sa svoljim kolegama marširao uz taktove koračnica i junačkih Sinđelić spevova, dotle su se oko njega “dovitljivi” ljudi “snalazili” i iz dotrajalih fića upadali u nove mečke, a simboli “borbe za slobodu Srba” u nove stanove i vile merene arima.

Negde u celom tom ludilu rodila se i Lenka, ćerka Dragutinova , tatina princeza. Ratove su zamenile sankcije, a vrednost valute merila se na dan a ubrzo i na sat. Dragutin je i dalje radio u preduzeću ali je sve ređe za svoj rad dobijao novac. Uglavnom su stizala prazna obećanja i besmislene priče, a povremeno i kompot od jagode, konzerve ananasa i ponekad koji kilogram šećera i ulja.

Pokušao je Dragutin da hleba i zaradu potraži i u rodnom gradu. Odlazak u roditeljsku kuću samo ga je još više razočarao. Tamo je zatekao sad već gotovo siromašne i do neprepoznavanja propagandom preoblikovane roditelje kako jedva krpe kraj sa krajem ali ne gube veru u svog izbavitelja i mesiju, gotovo do božanstva uzdignutog Slobodana Miloševića.

Gledajući opčinjenost roditelja, rodbine i komšija likom i delom Miloševića, Dragi je shvatio da je borba protiv tog zlog fašistoidno kriminogenog sistema jedini put za njega. Rastao se u nelagodi i ćutanju sa svojim roditeljima i rodbinom, ne razumejući njihovu opčinjenost jednim lošim čovekom i njegovom lošom vlašću ali rešen da nešto menja.

Politički aktivizam u demokratskom bloku doneo je Dragutinu još jednu muku, ostanak bez posla. To ga nije teško pogodilo, i tako je poslednjih godina to bilo samo formalno zaposlenje, gotovo volontersko, uz minimalne i veoma retke prihode. Dragi je potražio spas u švercu, trgovini benzinom ponajviše. Postao je ekspert za prepoznavanje kvaliteta benzina i njegovog porekla trudeći se da ostvari dovoljno prihoda za porodicu. Kolateralna šteta njegovog aktivizma bila je i supruga koja je pod izgovorom sistematizacije izgubila dotadašnju poziciju i prebačena na drugo lošije plaćeno radno mesto, na periferiji grada.

Sve to je Dragi trpeo verujući da će se borba na kraju isplatiti i da će toliko željena demokratija u zemlju uneti red, a među državne kriminalce i ološ strah od sile zakona. Svaki slobodan tren, svaku marku viška davao je Dragutin pomažući bolje sutra.

Bombardovanje i rat protiv NATO saveza i ostatka sveta doneli su zemlji konačno razaranje. Srušeni mostovi, fabrike, postradala deca i ljudi cena je kojom je Srbija platila svoj autizam i slepo obožavanje vođe koji je zemlju i narod odveo preko ivice ponora.

Izbori, šetnje, demonstracije, bes desetina hiljada ljudi vođenih nadom koju im je ulila demokratska opozicija rezultovao je padom režima i početkom pisanja novih stranica budućnosti u koji je Dragutin uz hiljade njemu sličnih duboko i predano verovao.

Nova, demokratska, njegova vlast krenula je sa mukotrpnim čišćenjem naslaga decenijskog đubreta u društvu i državi. Počeli su se nazirati obrisi nove bolje i lepše Srbije.
Prvu polovinu novog veka obeležio je zamah demokratskih promena ali i tragična sudbina njihovog nosioca i inicijatora, Zorana Đinđića, prvog demokratskog premijera Srbije. Njegovom egzekucijom Srbaija jeste usporena a potom i zaustavljena u nastojanju da postane drugačija zemlja.

Na Dragutinove oči dojučerašnji demokratski saborci počeli su da se snalaze, da se bogate i umesto da ga demontiraju i promene Miloševićev sistem počeli su da upodobljavaju sebi i svojoj naj bližoj okolini.

Dragutin je u početku ignorisao te pojave, verujući da će se to ipak prečistiti, da će već na sledećim izborima doći bolji, čestiti i iskreni borci za promene u Srbiji. Izbori su se ređali, Dragutin je imao sve manje nade, a sve više besa i tako sve do 2012 te godine kada se pojavio novi mesija, ustvari stari prevarant, demagog i lezileb odenut u odelo spasitelja.
Dragutin je nagomilani bes i ljutnju prema svojim dojučerašnjim istomišljenicima kanalisao u smeru kažnjavanja tih istih svojih dojučerašnjih partijskih kolega, sa željom da se neko nov i moćan uhvati u koštac i potpuno razgradi sistem koji je demokratska vlast tokom petnaest godina samom prezidala sebi u korist. Svestan je on da je mesija i spasioc isti onaj protiv koga se celu deceniju borio, da je politika koju mesija zagovara i sprovodi ustvari politika haosa devedesetih, ali je bes i osećaj izdaje bio veći i jači. Dragutin je rešio da se prepusti životu po drugi put i da podršku uputi upravo duhovima prošlosti verujući ili više želeći da veruje da će oni doneti budućnost.

Danas je Dragutin čovek na početku pedesetih, radi kao raznosač u obližnjoj piceriji, bez nade da će ikada više raditi posao za koji se školovao. Prišao je sa velikim žarom slamki spasa zvanoj SNS, verujući obećanju da će mu to omogućiti makar da zaposli sina negde u javnom preduzeću, jer nema više u šta drugo da veruje. Sve velike fraze su mu ispričali, bajke o Evropi i boljem životu ogadili, a nadu da će Srbija biti bolje mesto za život njega i njegove generacije ugasili. Deca su mu jedina svetla tačka u životu, a njihova dobrobit nema cenu. Ćerka gura privatni fakultet, neki od onih sega mega, ima momka koji je finansira, lepo se i skupo oblači i želja joj je da uspe na televiziji. Sin ima ekipu sa kojom lepi plakate, obilazi sigurne glasače i povremeno odradi neki unosan poslić za lokalnog SNS kabadahiju u gradu u kome je njegov otac rođen. Tada se pojavi u crnom vozilu BG registarskih tabli, namrštenog izgleda, kratko ošišan, razbacanog hoda u spitfajer jakni i crnim cokulama. Niko mu se ne javi, u strahu da ne uradi štagod pogrešno.

Svestan je Dragutin svega, sudbine svoje i svoje dece. I zna ko je odgovoran, ko mu je proćerdao budućnost, ko ga je lagao, obmanjivao i na njegovom poverenju svoje bogatstvo gradio, ko mu je usrećio decu, ko mu je oteo i roditelje. Sve on to zna. Zna i ko mu je kriv.
            Mangupi u našim redovima.

Zato u masi svojih sapatnika, gubitnika demokratizacije, hoda gradom, nosi spiskove, belu majicu i kačket sa sloganom “Ujedinjeni možemo sve” i obožava lažnog mesiju jer iskrenog vođu nema.

I nije krezub.
            Samo nije bio mangup. 

U svojim redovima.