ODLAZIM, KONAČNO I NEOPOZIVO VAS NAPUŠTAM

Gradskom odboru Nove stranke Šabac, Predsedništvu Nove stranke,
svim članovima i javnosti na znanje

 

Gradskom odboru Nove stranke Šabac i Predsedništvu Nove stranke

Obaveštavam GO Nove stranke Šabac i Predsedništvo Nove stranke da počev od 25.10.2016 sebe ne smatram članom Nove stranke, te zahtevam, javno, da me iz članstva Nove stranke i formalno izbrišete.

Javnosti na znanje

Nemam moralne razloge za napuštanje Nove stranke. Moji razlozi su banalni - čast i ponos.

Razlog mog napuštanja prvo funkcije zamenika predsednika GO Nove stranke Šabac i samog gradskog odbora bio je način vođenja GO na nivou grada Šapca, a o čemu sam opširno pisao u tekstovima
DALJE IDETE BEZ MENE   i  PUT U PROPAST - GRADSKI ODBOR i teško da bi tu išta imao da dodam.
     Moje neslaganje je moje pravo i o tome sam obavestio i Predsedništvo stranke i naravno za uzvrat nisam nikakvu povratnu reakciju dobio, kažem naravno jer nisam usamljen slučaj.
     Taj "oštar" stav Nove stranke da ne reaguje kada je napuštaju aktivni članovi pa čak ni funkcioneri najbolje se dao videti na primeru odlaska zamenika predsednika Nove stranke Vladimira Pavićevića.
     Očekivalo bi se da Predsedništvo zakaže vanrednu konferenciju stranke obzirom da ni jedan pred lokalne i parlamentarne izbore postavljen cilj nije ispunjen, a da je funkciju napustio zamenik predsednika i jedan od osnivača Nove stranke, ali to se nije dogodilo, otišlo se na more.

Razlog mog napuštanja Nove stranke je "use, nase i podase" filozofija kao i grandiozni "uspeh" koji je Nova stranka ostvarila na proteklim izborma zahvaljujući toj filozofiji.
     Nakon mog izlaska iz GO Nove stranke Šabac krajem Maja, smatrao sam da je potrebno ostati član jer postoj ljudi sa kojima bi se mogao napraviti kvalitetan pomak u stranci i odlučio sam sačekati redovnu jesenju konferenciju u Oktobru, pa da na tom najvišem telu stranke raspravimo probleme kako je to od strane Živkovića, Stankovića i još par ljudi stalno insistirano, da se problemi unutar stranke rešavaju na organima stranke.
     Iznenada, negde sredinom Jula, primio sam tužbu predsednika Gradskog odbora Aleksandra Simića sa datumom 16. Maj, u kojoj me tuži za štetu nanetu ugledu i časti, citiram : "Tuženi je iznoseći ovakvu neistinu na račun predsednika Nove stranke naškodio časti i ugledu tužioca...", a uzrok tužbe jeste ova moja objava na Tviteru:

Malo je reći da sam bio zatečen tužbom.
     Prvo - zbog samog sadržaja tužbe koji ukazuje na to da sam ja izgovorio neku neistinu - laž.
Naravno da nije laž. Simić je taj koji je više od godinu dana lagao ljude kako je rukovodioc u "IDEA" kompaniji u Šapcu, a ustvari je celo vreme bio nezaposlen, da bi krajem juna dobio posao u Skupštini grada Šapca na mesto: "Pomoćnik gradonačelnika za sport i kulturu" - politikom do lične koristi.
     Drugo - samim datumom pisanja tužbe. Uvidom u tužbu videćete da je datum podnošenja tužbe 16.Maj, dakle jedanaest dana pre sastanka GO na kome sam podneo ostavku na mesto potpredsednika i člana, dok sam još zamenik tužiocu i član GO a samim tim u sve što govorim i upućen. Smešno.

Kopije tužbe uputio sam na izjašnjenje predsedništvu stranke i Zoranu Živkoviću.
     Na moj dopis u kome sam najavio sopstvenu oštru reakciju uz sve političke i zakonske posledice dobio sam odgovor Zorana Živkovića koji je glasio: "Poštovani kolega, da li ti to pretiš?", a od A. Stankovića predavanje o tome da mi tako i treba, te da sam bukadžija, iznosim poluistine i vređam ljude, te kako me ne tuži predsednik GO Šabac već Simić privatno kao i da će me još neki ljudi (ne iz Nove stranke) tužiti za isto delo.

Potpuno je jasno bilo da je moj ostanak u Novoj stranci teško moguć, a nakon ročišta održanog 25.10. kada se Simić pojavio u pratnji branioca i namesto da tužbu povuće, za svedoke mojih "kleveta" predložio tri člana GO Šabac uz tekstove sa ovog mog bloga, jasno je postalo da je i nemoguć.
 

U međuvremenu Novu stranku su napustili mnogi dobri, iskreni i pošteni ljudi. Mnogi takvi su i ostali, ali većina marginalizovana. 

Nema Nova stranka više šta da ponudi meni a bojim se ni biračima u Srbiji. Postoje još samo časni pojedinci koji se uporno i lavovski bore, na žalost za ličnu korist par pojedinaca.
   
Ništa Nova stranka nije naučila ni iz teksta koji je za blog napisala g-đa Vodinelić sa naslovom MINISTARSKA PARNICA ,a u kojem se govori upravo o tužbi koju je jedan drugi funkcioner, druge stranke pokrenuo i vodi.
Citiraću kraj teksta koji kaže:

“Izabran, postavljen, odnosno imenovan nosilac javne i političke funkcije dužan je da trpi iznošenje kritičkih mišljenja, koja se odnose na rezultate njegovog rada, odnosno politiku koju sprovodi, a u vezi je sa obavljanjem njegove funkcije bez obzira na to da li se oseća lično povređenim iznošenjem tih mišljenja“ (videti čl. 8. Zakona o javnom informisanju i medijima).

Dužan je da trpi! Jer ima izbora: nije dužan da bude ministar (premijer, predsednik, državni sekretar, vođa stranke….), pa tada ne bi bio ni dužan da trpi.

  

Nova stranka i njena budućnost su moja prošlost. 

Iskreno sam i srcem ušao, časno i ponosno izlazim.

DALJE IDETE BEZ MENE

Poštovane kolege, dragi prijatelji.

    Suočen sa činjenicom da svojim insistiranjem na časnom bavljenju politikom predstavljam smetnju daljem efikasnom i kvalitetnom radu Gradskog odbora Nove Stranke kao i da bi moj dalji ostanak u GO doveo do izborne skupštine na kojoj bi se članstvo Nove u Šapcu opredeljivalo između nove političke prakse koju sam prepoznao u "Novoj mobilizaciji" koja se više niti pominje niti ima šanse za prevagu i stare dobre "daj šta daš samo nek je uhlebljenje i vlast" politike koju zagovara aktuelni predsednik GO Aleksandar Simić, u Ponedeljak 30. Maja sam na sastanku GO Nove Šabac PODNEO OSTAVKU na mesto zamenika predsednika i člana Gradskog odbora Nove.

    O ovom mom postupku obavestio sam i Predsedništvo stranke, a sada je vreme da o tome obavestim i ljude sa kojima sam sarađivao i koji me poznaju.
    Obzirom da sam u politiku i Novu ušao punim srcem i sa ambicijom da stvorimo stranku koja će u Šapcu i Srbiji biti prepoznatljiva po moralnom, časnom, bez materijalnih interesa bavljenju politikom, moram sa žaljenjem priznati sebi i vama da u tome nisam uspeo.

   Nova je u Šapcu propustila priliku da izgradi imidž stranke koja će okupiti ljude nezadovoljne dosadašnjom politikom koju su vodile stranke demokratskog bloka, a sve zarad plitkih ličnih interesa pojedinaca, pre svih predsednika GO, čoveka kojeg ne zanima politika već prema njegovom javnom izjašnjavanju pozicija i moć.
    Nešto što je bilo zaista novo i obećavajuće, postalo je "probušeni dolar". Uprkos mojim upozoravanjima reakcija vrha stranke je izostala, rad GO Šapca ocenjen je kao uspešan, a predsednik počašćen pozivom za stavljanje na listu poslaničkih kandidata.

Ja u tome ne želim dalje da učestvujem.

Zahvaljujem vam se svima na dobroj i kvalitetnoj saradnji u proteklih gotovo godinu ipo dana i želim vam uspeha u daljem radu kao i hrabrosti da se suočite sa činjenicom da smo propustili šansu da političkoj sceni i biračima Šapca ponudimo nešto bolje i drugačije.

Dragim prijateljima i kolegama u NOVOJ širom Srbije želim više uspeha i sreće u onome u čemu ja nisam uspeo.

S poštovanjem

Dejan Petrović
IT consultant & developer

VREME JE DA DOBRI LJUDI UČINE NEŠTO

Moje zanimanje za izbegavanje politike i bavljenja politikom počelo je još na Vojnoj Akademiji krajem 80-ih. Biti član Saveza Komunista bila je tajna ili javna želja skoro svakog pitomca.
Kažem skoro svakog, jer moj cilj nije bio.

Težio sam tome da budem profesionalac, oficir u službi sopstvene armije i države.

Ispostavilo se kao korisno kasnije, kada sam poceo da radim.
Sastanci SK održavali su se posle radnog vremena pa sam tako svako malo imao privilegiju da uživam u namrgođenim, prezrivim i potajno zavidnim pogledima mojih kolega kojima su me streljali dok umesto na sastanak idem u 15.00 put kapije.

Nekoliko puta sam bio i javno prozivan od strane "drugova", ali i tada kao i na Akademiji zaštitu mi je pružao moj profesionalizam i rezultati rada.

Rat, raspad moje domovine, pogibelj oko mene, nestanak ili bežanija poznanika i prijatelja učvrstilo me je u veri da religija i politika mogu biti, a uglavnom i jesu, alat i orudje za masovno unistenje naroda.

Napustio sam vojsku. Zemlja kojoj sam se zakleo vise nije postojala. Raspala se kao da smo svi jedva čekali da se to desi.

Nova me zemlja zvana SRJ nije očarala.
Jednom sam se zakleo svojoj zemlji.

Jednom i zauvek.

Nekako sam preskočio začetak visestranačja i čari učlanjenja u stranke koje je ono sa sobom donosilo u samom početku. Bilo je tu i festivalskih osećanja rađanja demokratije u Jugoslaviji / Srbiji.

Istini za volju prisustvovao sam osnivanju Demokratske Stranke, Saveza Komunista - Pokret za Jugoslaviju pa cak i SPS-a, ali pristupnicu nisam potpisao.
Nekako se nisam video u masama onih koji su se koliko juče zaricali u bratstvo i jedinsvo, u Tita i Partiju, a onda preko noći postajali zakleti Radikali, Demokrate, SPO-vci.

I danas me negde u ladici noćnog ormarica mog , sada već pokojnog, dede čeka članska karta SPS-a sa rednim brojem manjim od 200!
Valjda je taj broj neko do sada dobio, nebi da me grize savest zbog toga što mi još čuvaju mesto.

Petooktobarske promene dočekao sam kao iskreni simpatizer i logističar pokreta OTPOR  i DOS-a.

Kao informatičar pružao sam logističku podršku DOS-u u mom gradu ali sam i dalje izbegavao da "pristupim" bilo kome. Profesionalac i simpatizer za mene je bilo dovoljno.

Jutro 6-tog Oktobra 2000-te dočekao sam sa Politikom u ruci i predviđanjem da će za najkasnije 6 meseci polovina ljudi okupljenih tih dana u Beogradu zažaliti za SM i "blagodetima" njegove vladavine.
Iako su to moje proročanstvo čule samo moja zena i mesec ipo dana kasnije rođena ćerka, moram javno priznati da sam pogrešio.

Zažalili su za manje od 3 meseca. Više od pola prisutnih.Uključujući i politicke vođe.
Ne sve.

Smrt jedinog političara sa srcem i vizijom tih dana, Zorana Đinđica, zatekla me i dalje partijski neupregnutog, slobodoumnog ali teško ožalošćenog zbog smrti coveka koji je ulivao nadu "normalnoj" Srbiji, a koga sam imao privilegiju i lično da poznajem.

Prvi put tada pomislio sam da je možda došlo vreme da se uključim u politiku.

Ne da zamenim Zorana već da budem jedan od mnogih koji zajedno treba da zamene Zorana.

Ipak nisam pristupio. 

Profesionalci treba da rade svoj posao, svako u svom domenu.

Par godina napredovanja Srbije zamenile su godine neobaveštenosti, Kosovskog opusa, tendera, Haskog tribunala, patriJotizma, manekenstva, tajkuna i slicnih uživancija koja Srbiju zapljuskuju sad već više od decenije.

Svestan svega toga ipak sam i dalje ostao ubeđen da treba da ostanem profesionalac, radim i usavršavam se u svom poslu, a duboko u meni čučala je želja / nada / vera  da ce neki drugi profesionalci raditi svoj posao kako valja.

Neko je nekad rekao: "Da bi zlo pobedilo, potrebno je da dobri ljudi ne urade ništa".

Nismo uradili ništa.
I zlo je počelo da pobeđuje.

Ne mislim da je zlo aktuelna politička snaga koju ne mogu da svrstam ni levo, ni desno ali ni u politički centar.
Ona je samo marketiški ekspolatator svih zala koja su počela da nas pobedjuju. Kao pojedince ali i celo društvo.
Dobro, dali su oni svoj doprinos nastanku svih tih zala, ali ako su oni posejali, mnogi drugi su ta zla uzgajali, negovali i sa pažnjom čuvali.
Pobedu su počeli da odnose razni oblici kriminala, negativne selekcije, jednoumlje, nepotizam, varanje, laž, licemerje, histerično uzvikivanje "Drzava to sam ja!" itd…

Parazitiranje , tabloidsko eliminisanje boljih, pametnijih , sposobnijih, negativna selekcija na svim nivoima, odsustvo lične odgovornosti, morala, etike... 

Sistem je postao u potpunosti krvopija koja sisa život iz naroda/države, a za uzvrat raji nudi uljuljkanost u takozvana prava uobličena u zakonima koji praktično razaraju one koji veruju da ih oni zapravo štite, dok čuvari sistema skidaju kajmak.
Na sve strane sreću se bahati i osioni ljudi koji su sami sebi najvažniji i naj…, bezosećajni za sopstvenu okolinu.

A onda je jedno popodne usledio razgovor; samog mene sa samim sobom.

Najstrašniji razgovor koji čovek treba i može sa nekim da obavi.

Svakoga možeš zavarati, umiliti, ubediti, obraditi. Uvek se nađe način.

Sebe ne.

Mozes se lagati, zavaravati, shizofreno negirati, bežati, kriti se ali na kraju: takav si kakav si.
Sebe ne možeš spasiti od sebe samog.

Kako reče pokojni Zoran Radmilović:

“Kada umreš, tebe to ništa ne boli.
Neznaš da si umro. Boli druge oko tebe.

Isto je kad si glup.”

Ja sam se davno pomirio sa sobom tako da mi i taj razgovor dođe prirodan mada ipak pomalo mučan.

Suočavanje sa sopstvenim zabludama i glupošću uvek je takvo.

Shvatio sam da sam sve ovo vreme čekao da neki drugi profesionalac uradi svoj posao i da ovu zemlju i narod vodi ka boljitku i uspehu.

Shvatio sam i da nisam učestvovao u svemu tome negde podsvesno znajući da sistem koji nam je SM ostavio u amanet nije demontiran, nije izmenjen već je samo uobličen i nadograđivan sa ciljem da bi oni koji su usledili iza SM od svega imali raznu korist.

Shvatio sam da reformatori koče reforme, da patriJote izdaju drzavu, da opozicija ne želi vlast i da pobednik izbora 2014-te ustvari nije želeo da pobedi, mozda samo malo kao i do sada, ali ne ovoliko.

A sad on nema kud, napred ne ume, a nazad ne moze. Nema s’kim.
Ha!

Shvatio sam da nemam više kud.

Vreme je da dobri ljudi preduzmu nešto.

Zbog svoje budućnosti.

Zbog svoje dece.

Zbog toga što nema ko drugi.

Vreme je da zakoračim u blato i pomognem drugim dobrim ljudima da ga počistimo.

Dosta je bilo.

P.S.  Poštovani čitaoče,
        Ako se kojim slučajem prepoznaš u nekom delu ove pripovesti,
        to je samo zato što je ona surovo istinita.

Zašto Bircuz?

Poslednjih godina, previše da bi ih brojao, posmatram ljude i događaje i nikako nemogu da se otmem utisku da sam često zalutali gost u nekom ćumezu, nekoj memljivoj prčvari koja zaudara na hladne piksle, uskislo vino i rakiju "džibru", u kojoj muzičari bez sluha muče žalosne ostatke instrumenata iz kojih je duša davno istisnuta.

I kako to obično biva u takvim ćumezima "na glasu", mnoštvo pijanih gostiju, dama sumnjivog morala, sitnih lopova i secikesa, prevaranata, diletanata i zanesenjaka, osobenjaka, propalih studenata  očeše se o zalutalog gosta, usmrdi ga, upralja, odžepari, slaže, časti pićem iz nekog svog računa.
Razne životne priče mi ispričaše, neke suviše ružne da bi bile laž, a neke previše lepe da bi se smatrale istinom. Puniše mi glavu rečima, smehom, jecajima, drekom i bukom kakvu samo pijani i bahati mogu da naprave, iz dana u dan kao u nekakvoj noćnoj mori koja traje i na javi.

Promišljajući kako da više ne budem zalutali gost u takvim ćumezima, shvatio sam da je jedini način da to izbegnem taj da sam postanem kafedžija.
Da biram goste, priče i muziku, koliko i kako mogu...da utičem na događaje ako nikako drugačije onda makar pričom o njima, komentarisanjem života na pristojnom mestu - u mom Bircuzu.

Nadam se da će moje reči poneko i čuti, razgovarati o njima, praviti žamor kakav može da se čuje na vratima mesta koje je više i bolje od ćumeza, a manje od restauracije.
Ako bude tako, dobro je. A ako pak ne bude...biće.  

A zašto baš ime Bircuz?

Čini mi se da nije loše ime za mesto bolje od ćumeza.