KAKO SMO DOSPELI OVDE

ILI KAKO SU ONI DOSPELI TAMO

     Neće ovo biti filozofsko patetični tekst u kome ću se kroz žalopojke o turobnoj stvarnosti vajkati kako su za sve ovo krive strane sile. Sve i da jesu, nije važno, jer ono zbog čega su ovi koji su sada na vlasti tu gde jesu, razlog tome jesmo upravo mi.
     A ko smo ti mi?
     E pa mi smo oni ti koji su glasali za demokratsku opoziciju, lupali u šerpe, išli po mitinzima, tukli se sa policijom, stajali ispred kordona, izneli 5.Oktobar na svojim leđima, a zatim se 6. Oktobra okrenuli i otišli kućama za svojim poslom, verujući da će NAŠI koje smo mi na vlast doveli umeti i želeti da obave posao u korist svih nas. To se nije desilo, barem ne onako kako smo mi očekivali.
     NAŠI, koje smo mi doveli, obećavali su svašta, duboko možda i sami u početku verujući da će to i ostvariti. Bilo je tu i nerealnih obećanja, preterivanja, ali i onih koja su mogla i trebala da se realizuju uz malo volje.
     Ono što su ljudi očekivali i želeli jeste bila PRAVDA, obična i jednostavna pravda.
Demontaža jednog odvratnog kriminalnog sistema, kažnjavanje njegovih konstruktora i graditelja, onih koji su to sve držali na okupu, nemilosrdno i prekim sudom ako treba. Ljudi su želeli da lete glave, figurativno ili za prave, ali glave.
     Svaka revolucija jede svoju decu, priča se. Upravo su se toga uplašili i ručnu kočnicu pri 100 na sat povukli NAŠI. Uz par časnih izuzetaka.
Strah NAŠIH da će ih revolucija koju su otpočeli progutati nadvladao je želju za promenom i boljim sutra. Rodila se ideja da kriminalni sistem ne mora da se sruši, da treba malo da se doradi, našminka, upodobi i upregne u bolje svrhe. I tako su i uradili, upregli su sistem za svoje potrebe i počeli bivati "elita".
Uništavali su jedan po jedan svaki san običnog čoveka u Srbiji, san o boljem mestu za život, o sigurnoj budućnosti za decu, o pravednom društvu, o zakonu koji je isti za sve, o kažnjavanju svih koji su se o narod i državu okoristili, san o vraćanju davno i uglavnom nepravedno otete imovine predaka , svaki san o PRAVDI.
Umesto svega toga abolirali su sve Miloševićeve saradnike, ljubili se sa njima, popunjavali truli sistem svojim ljudima a svoje džepove našim parama.
Svi smo bivali svedoci ljigavih privatizacija, odvratnih manipulacija, silovanjem države i zakona, ali u rukavicam, sve zavijeno u formu demokratije i kvazi kulture.
Janjušević i Kolesar posteli su simbol pljačke od strane NAŠIH, nipočemu različite od pljačke koju su izvodili i izvode NJIHOVI.
Beskrajno otezanje sudske pravde, ruiniranje svega što na uređen sistem podseća, glasanja iz Bodruma, silovanja skupštine da zakone donosi u gluvo doba i naposletku izmene pravila rada u Narodnoj skupštini koju su izveli tako bahato kao da nikad sa vlasti otići neće. I sve je to vodilo jedno ka drugom, a potreba da se grčevito brani vlast dovela je do kreiranja frankenštajn stranke kakva je SNS i do isplivavanja minornog političara kakav je Vučić, na čelo te stranke i države.
I tako smo MI preko NAŠIH doveli na vlast NJIH.
NJIHOVI su popisali sva neispunjena obećanja naših, sva kriminalna dela koje su naši počinili, sve laži i prevare, sve lopove, lažljivce i prevarante iz naših redova i ponudili im neverovatno primamljivu stvar - da rade sa njima i za NJIH ili da okončaju u zatvorima i siromašni.
One koji su odbili u svojoj gluposti ili nadmenosti, surovo su odstranili (poput šabačkog Farmakoma), a one predusretljive dobro nagradili (poput kralja šećera), a za sve pokajnike političare upravne odbore i razna upravljačka mesta načinili. Poput mafije u šaku su uhvatili i drže svakoga ko je državnog putera na glavi imao.
A glasači. Pa sa njima je već išlo lakše. Teško razočarani i željni pravde gutali su sve što im se umotano u pravdu servira. Njima su predstave o pravdi počeli prikazivati (igrokaz sa Deltom), pa priče o borbi za standard (drame sa MMF-om), pa satire sa atentatima, prastarim oružjem, opasnim diverzantima obolelim od skolioze, a sve to vreme minorni političar na čelu šarade zamazuje im oči svojom borbom za njihovo bolje sutra. Koje neće doći sa njim. Doći će samo pelene, JURE, 15-satno radno vreme, roblje i robovlasnici.

I šta na kraju ovih dana imamo?
Imamo izbore pred nama. NJIHOVE izbore jer će NJIHOVI birači verujući vođi koji se svakoga sata ne spavajući bori u svojoj virtuelnoj stvarnosti za njihovo bolje sutra izaći na birališta i dati mu podršku da u svojoj bolesnoj svakodnevici nastavi borbu za njihovo bolje sutra.
Jer to je jedino što imaju, nadu da će se neko boriti za njihovo bolje sutra.
Neće glasati za one koji ih pozivaju da se urazume, upristoje, opamete. Ne jer ti isti im ne mogu objasniti odakle im zlatni satovi, džipovi, novac za školovanje dece po privatnim fakultetima, obezbeđenje i slične tekovine bivšeg boravka na vlasti, dok glasači iščekuju svoje bolje sutra.

I šta sad?
Pa ništa. Svima nama mislećima jasno je da se sa starim ragama nove trke ne dobijaju. Neće NAŠI pobediti NJIH nudeći im sebe kao manje zlo, jer u očima glasača oni nisu manje zlo već upravo obrnuto, oni su izvor ovog novonastalog zla.
Vremena su se izmenila. Teme više nisu borba za demokratiju, Kosovo, Srpsku, EU i slično.
Teme su daleko prizemnije: PREŽIVLJAVANJE, OPSTANAK i PRAVDA.
PRAVDA mora započeti tako što će repove podviti i sa scene nestati SVI koji personifikuju NAŠE iz vremena pre NJIH.

A mi? Mi smo se (nadam se) izgleda opametili.
Pažljivo posmatramo šta nam se servira i svojim ponašanjem ukazujemo NAŠIMA šta im je činiti, čime se pozabaviti, ali do sada uglavnom uzalud. Čak nam ni kukavičje jaje u formi bivšeg Vučićevog ministra nije uspelo pomutiti razum iako su očajniji poklekli.
Strpljivo ukazujemo i na kandidata za predsednika koga želimo, građanskog i časnog u nadi da će se NAŠI u pamet uzeti.

Dragi NAŠI,

NJIHOVI su na vlasti i pobeđuju jer ste vi, NAŠI, podjednako loši, ali su oni u tome bolji od vas.
Predstojeći izbori su vam dobra prilika da se upristojite, opametite i poslušate nas.
Zbog vas i nas.

Dana 4. Decembra
u Srbiji u doba JURE.
 

 

DRAGUTIN

Dragutin , po zanimanju mašinski tehničar, nezaposlen, na početku pedesetim, otac dvoje odrasle dece, bivši demokrata, danas ostrašćeni glasač i obožavaoc A. Vučića.

Kako je Dragutin od bivšeg simpatizera i aktiviste demokratskog oporedeljenja postao ostrašćeni glasač i obožavaoc A. Vučića?

Krenimo redom.

           Rođen sredinom šezdesetih, u zenitu socijalističkog samoupravljanja, Dragi (nadimak su mu dale tetka i baka) je proživeo srećno detinjstvo u dinamično razvijanom gradu u Srbiji. Kao i sva radnička deca tih godina, Dragi je imao bezbrižno detinjstvo uz mnoštvo lepih uspomena satkanih od odlazaka kod dede seljaka - domaćina na zimovanje podno planine, letovanja u radničkim odmaralištima sa roditeljima, a kasnije u školskim sa drugarima iz škole.

Otac radnik u tada gigantu mašinske industrije, majstor i varilac po struci, zarađivao je dovoljno novca te se majka iako trgovac po zanimanju nije ni zapošljavala, već se posvetila kao i mnoge majke tih godina podizanju Dragutina i njegove mlađe sestre.  

Školski dani su protekli brzo uostalom kao i svako detinjstvo. Bili su ispunjeni zadovoljstvima kakva su u to vreme bila uobičajena. Polazak u školu pratile su nove patike, a kasnije i Rifle (model farmerica), a petice i četvorke u đačkoj knjižici kićene su novčanicama koje su u nju sve takmičeći se ulagale babe,tetke,ujne, kumovi, dede i naravno roditelji. Time su odlični đaci nagrađivani a oni osrednji stimulisani da budu još bolji.

U početku detinjstva Dragi je kao i druga deca uživao u svilenim bombonama, a kasnije su na red stigli i kremići, sladoledi i Životinjsko carstvo, ničega previše i na volju, a opet svega dovoljno i na radost. Znao se i red. Večera je bila u sedam, crtani film u sedam i petnaest, a vreme za odlazak na počinak poklapalo se sa početkom dnevnika, tačno u pola osam, svakoga dana. Kada roditeljima dođu gosti, Dragi i sestra povlačili su se u svoju sobu, u dvosobnom stanu, ne mešajući se u priče koje su pričali odrasli.

             Kako se približavalo vreme polaska u srednju školu, otac je Dragutina savetovao da uči, da upiše mašinsku školu, izuči za tehničara a onda na fakultet u Beograd, inženjer da postane.

Shvatao je otac da se od zanata sve teže živi, posla je bivalo manje a i novac nije više vredeo kao nekada. Krize i nestašice pogađale su zemlju sve češće, falilo je deterdženta i ulja i kafe i goriva i još vazdan koječega pa su uvođeni bonovi koji su male zalihe i količine delili na građane, ne baš tako pošteno i ravnopravno. Sedamdesete godine protekle su u vihoru ustavnih promena u SFRJ i stalnih tenzija u zemljama u okruženju.

            Dragutin je po završetku mašinske škole otišao da oduži dug državi,  u daleku Sloveniju da odsluži vojni rok. Tih 80-tih godina, nakon smrti Tita, usledile su  turbulencije i provokacije što komšija i dojučerašnjih prijatelja spolja što secesionista i bratskih naroda iznutra sve zajedno čineći da se narodi unutar SFRJ uvlače sve dublje u svoje okvire i sve glasnije pričaju o razlazu.  

            Sredina osamdesetih Dragutina je zatekla u Beogradu, na fakultetu. Sve teže je gurao napred, sve manje je novca stizalo od oca koji je sve manje i nedovoljno zarađivao i kome je školovanje Dragutina i njegove sestre predstavljalo ogroman teret. Stanje se malo popravilo kada je posao našla i Dragutinova mama, u kasnim pedesetim, odlazeći da radi u obližnju prodavnicu privatnog vlasnika, dojučerašnjeg kolege njenog muža.
Dragutin je i sam potražio posao i sve je više radio da pomogne roditelje i školovanje sestre, a sve manje je studirao, da bi se na samom kraju osamdesetih potpuno prepustio životu, zaposlio, oženio i dobio sina.Porodica je značila veliku sreću ali i novu obavezu. Supruga Dragutinova bila je vredna i mlada žena u to vreme zaposlena u velikom državnom preduzeću kao službenik u odeljenju finansija.

Ubrzo sreću mladog para pokvari rat u kojem se uz krv i suze raspade njihova dojučerašnja domovina, SFR Jugoslavija. Početak devedesetih označio je raspad SFRJ ali i početak čitave decenije ratova i rastakanja države i tragedija koje su snašle sve narode na prostorima SFRJ kao i nebrojene porodice.

Dragutin je otišao u rat, ne umevši ali i nehtevši da izbegne obavezu prema narodu i državi. Opčinila ga ratna propaganda i mašinerija koja je tada mlela ovim prostorima, a čiji su glavni šrafići bili i ljudi kojima Dragutin danas veruje. Bombardovanje lažima, ratni bubnjevi, optužbe da su za lošu ekonomiju i raspad SFRJ krivi samo “oni drugi”, Dragutina je kao i mnoge druge njegove sunarodnike dovodilo u stanje straha i očajanja koje su čelnici političkog života Srbije zaodenuti u tobože patriotizam i brigu za narod vešto koristili da bi zemlju uvlačili u sve veću izolaciju, narod u stanje katatonije i beznađa a svoje džepove i bankovne račune u stanje nesagledive napunjenosti.
I dok je Dragi sa svoljim kolegama marširao uz taktove koračnica i junačkih Sinđelić spevova, dotle su se oko njega “dovitljivi” ljudi “snalazili” i iz dotrajalih fića upadali u nove mečke, a simboli “borbe za slobodu Srba” u nove stanove i vile merene arima.

Negde u celom tom ludilu rodila se i Lenka, ćerka Dragutinova , tatina princeza. Ratove su zamenile sankcije, a vrednost valute merila se na dan a ubrzo i na sat. Dragutin je i dalje radio u preduzeću ali je sve ređe za svoj rad dobijao novac. Uglavnom su stizala prazna obećanja i besmislene priče, a povremeno i kompot od jagode, konzerve ananasa i ponekad koji kilogram šećera i ulja.

Pokušao je Dragutin da hleba i zaradu potraži i u rodnom gradu. Odlazak u roditeljsku kuću samo ga je još više razočarao. Tamo je zatekao sad već gotovo siromašne i do neprepoznavanja propagandom preoblikovane roditelje kako jedva krpe kraj sa krajem ali ne gube veru u svog izbavitelja i mesiju, gotovo do božanstva uzdignutog Slobodana Miloševića.

Gledajući opčinjenost roditelja, rodbine i komšija likom i delom Miloševića, Dragi je shvatio da je borba protiv tog zlog fašistoidno kriminogenog sistema jedini put za njega. Rastao se u nelagodi i ćutanju sa svojim roditeljima i rodbinom, ne razumejući njihovu opčinjenost jednim lošim čovekom i njegovom lošom vlašću ali rešen da nešto menja.

Politički aktivizam u demokratskom bloku doneo je Dragutinu još jednu muku, ostanak bez posla. To ga nije teško pogodilo, i tako je poslednjih godina to bilo samo formalno zaposlenje, gotovo volontersko, uz minimalne i veoma retke prihode. Dragi je potražio spas u švercu, trgovini benzinom ponajviše. Postao je ekspert za prepoznavanje kvaliteta benzina i njegovog porekla trudeći se da ostvari dovoljno prihoda za porodicu. Kolateralna šteta njegovog aktivizma bila je i supruga koja je pod izgovorom sistematizacije izgubila dotadašnju poziciju i prebačena na drugo lošije plaćeno radno mesto, na periferiji grada.

Sve to je Dragi trpeo verujući da će se borba na kraju isplatiti i da će toliko željena demokratija u zemlju uneti red, a među državne kriminalce i ološ strah od sile zakona. Svaki slobodan tren, svaku marku viška davao je Dragutin pomažući bolje sutra.

Bombardovanje i rat protiv NATO saveza i ostatka sveta doneli su zemlji konačno razaranje. Srušeni mostovi, fabrike, postradala deca i ljudi cena je kojom je Srbija platila svoj autizam i slepo obožavanje vođe koji je zemlju i narod odveo preko ivice ponora.

Izbori, šetnje, demonstracije, bes desetina hiljada ljudi vođenih nadom koju im je ulila demokratska opozicija rezultovao je padom režima i početkom pisanja novih stranica budućnosti u koji je Dragutin uz hiljade njemu sličnih duboko i predano verovao.

Nova, demokratska, njegova vlast krenula je sa mukotrpnim čišćenjem naslaga decenijskog đubreta u društvu i državi. Počeli su se nazirati obrisi nove bolje i lepše Srbije.
Prvu polovinu novog veka obeležio je zamah demokratskih promena ali i tragična sudbina njihovog nosioca i inicijatora, Zorana Đinđića, prvog demokratskog premijera Srbije. Njegovom egzekucijom Srbaija jeste usporena a potom i zaustavljena u nastojanju da postane drugačija zemlja.

Na Dragutinove oči dojučerašnji demokratski saborci počeli su da se snalaze, da se bogate i umesto da ga demontiraju i promene Miloševićev sistem počeli su da upodobljavaju sebi i svojoj naj bližoj okolini.

Dragutin je u početku ignorisao te pojave, verujući da će se to ipak prečistiti, da će već na sledećim izborima doći bolji, čestiti i iskreni borci za promene u Srbiji. Izbori su se ređali, Dragutin je imao sve manje nade, a sve više besa i tako sve do 2012 te godine kada se pojavio novi mesija, ustvari stari prevarant, demagog i lezileb odenut u odelo spasitelja.
Dragutin je nagomilani bes i ljutnju prema svojim dojučerašnjim istomišljenicima kanalisao u smeru kažnjavanja tih istih svojih dojučerašnjih partijskih kolega, sa željom da se neko nov i moćan uhvati u koštac i potpuno razgradi sistem koji je demokratska vlast tokom petnaest godina samom prezidala sebi u korist. Svestan je on da je mesija i spasioc isti onaj protiv koga se celu deceniju borio, da je politika koju mesija zagovara i sprovodi ustvari politika haosa devedesetih, ali je bes i osećaj izdaje bio veći i jači. Dragutin je rešio da se prepusti životu po drugi put i da podršku uputi upravo duhovima prošlosti verujući ili više želeći da veruje da će oni doneti budućnost.

Danas je Dragutin čovek na početku pedesetih, radi kao raznosač u obližnjoj piceriji, bez nade da će ikada više raditi posao za koji se školovao. Prišao je sa velikim žarom slamki spasa zvanoj SNS, verujući obećanju da će mu to omogućiti makar da zaposli sina negde u javnom preduzeću, jer nema više u šta drugo da veruje. Sve velike fraze su mu ispričali, bajke o Evropi i boljem životu ogadili, a nadu da će Srbija biti bolje mesto za život njega i njegove generacije ugasili. Deca su mu jedina svetla tačka u životu, a njihova dobrobit nema cenu. Ćerka gura privatni fakultet, neki od onih sega mega, ima momka koji je finansira, lepo se i skupo oblači i želja joj je da uspe na televiziji. Sin ima ekipu sa kojom lepi plakate, obilazi sigurne glasače i povremeno odradi neki unosan poslić za lokalnog SNS kabadahiju u gradu u kome je njegov otac rođen. Tada se pojavi u crnom vozilu BG registarskih tabli, namrštenog izgleda, kratko ošišan, razbacanog hoda u spitfajer jakni i crnim cokulama. Niko mu se ne javi, u strahu da ne uradi štagod pogrešno.

Svestan je Dragutin svega, sudbine svoje i svoje dece. I zna ko je odgovoran, ko mu je proćerdao budućnost, ko ga je lagao, obmanjivao i na njegovom poverenju svoje bogatstvo gradio, ko mu je usrećio decu, ko mu je oteo i roditelje. Sve on to zna. Zna i ko mu je kriv.
            Mangupi u našim redovima.

Zato u masi svojih sapatnika, gubitnika demokratizacije, hoda gradom, nosi spiskove, belu majicu i kačket sa sloganom “Ujedinjeni možemo sve” i obožava lažnog mesiju jer iskrenog vođu nema.

I nije krezub.
            Samo nije bio mangup. 

U svojim redovima.

100.000 PARAZITA

Paraziti, njih 100.000, nagrizaju naše trulo i polumrtvo ekonomsko biće.

      Juče napisah tekst koji je za temu imao parazitizam, a danas na Tviteru čitam raspravu započetu epohalnom idejom Saše Radulovića koju je naslovio "Univerzalna socijalna zaštita", čijoj realizaciji su neprijatelji upravo paraziti, njih 100.000. Vojska cela.
O samoj ideji reći ću sledeće: Univerzalna socijalna pomoć kako je zamislio i izneo Radulović operiše sa sumom od 25.000 din za tročlanu porodicu.
Čak i da jeste, a ne sumnjam da jeste, ekonomski moguća, u Srbiji u kojoj veliki deo radne populacije mesečno zarađuje 25.000 din radeći neretko u uslovima bliskim ropstvu ovakvo obećanje političara je .................. (dopuni po želji), a što se mene tiče demagogija lišena dodira sa realnošću.
Elaborirati svoj stav neću, svako ko živi u ovoj zemlji doći će na isti stav nakon malo racionalnog razmišljanja.

       Jedino što me interesuje u toj bajci su tih "100.000 parazita" koji su se zaposlili u javnom sektoru po osnovu pripadnosti ili bliskosti nekoj od političkih stranaka.
       Za DJB i Radulovića su to "100.000 parazita", a za mene i mnoge od nas su to ljudi, građani, sugrađani, možda ponekome i rođaci, prijatelji, supružnici koji su se sticajem društvenih a pre svega ekonomskih okolnosti našli u situaciji da svoju egzistenciju rešavaju pristajući na polu-robovski status zaposlenih po stranačkoj pripadnosti.
Ne razlikuju se tih 100.000 parazita od nas ostalih koji mnoge svoje probleme svakodnevno rešavamo primenom, takođe koruptivnih, metoda "poznajem ja ovoga ili onoga, pa će mi on to završiti", samo smo mi nama lepi i pošteni jer ne dajemo "desetak" političkoj stranci koja nas je zaposlila, već radimo po sistemu "ja tebi, ti meni". A svi plivamo, plutamo u septičkoj jami korupcije.

        A kako čovek dođe u situaciju da postane, prema DJB, parazit? Pa lako, nepodnošljivo lako.
Zaposli se mlad čovek u nekoj radnji. Obzirom da sama radnja a i njen vlasnik uglavnom tek egzistiraju, zaposleni mladac radi za minimum novca a maksimum radnog vremena , na crno.
Mladoj osobi bez porodice 25.000 je dovoljno, a obaveza nema pa mu ni 10 satno radnog vreme ne predstavlja problem. Dani prolaze, godine, plata ista, radi se sve više, a mladac poželi da stvara porodicu. Da li da upita gazdu za bolju platu i bolje radno vreme i rizikuje otkaz ili da "se snalazi". Upita ipak gazdu i dobije iskren i realan odgovor da gazda više ne može, a da je ponuda radne snage tolika da je mladac zamenjiv novim, te da mu je na volju da trpi ili da ide.
       Mladac počinje da razmišlja, traži, rovari. Želi da stekne neku sigurnost, a porodica i društvo ga guraju ka tome da su državna jasla jedina sigurna. Kreće polako ka tome, a put do tih jasala vodi preko "jakog čoveka" ili političke prostitucije. Jak čovek nije opcija pa se mladac okreće drugoj i robujući političkoj opciji koja pruža naj više izgleda, delajući u političkom multi level marketingu, naš mladac dolazi u poziciju da se zaposli u javnom sektoru preko politike, a pri tome neretko ima i odgovarajuću školu za to radno mesto. Jeste da je dužan političkoj stranci, jeste da joj daje desetak od zarade neko vreme, ali sad je siguran i bezbedan, može da stvara porodicu.
Ako ga se ne domognu pristalice DJB u lovu na veštice - parazite.

Koliko ovakvih priča znamo po Srbiji, u našem okruženju, porodici možda?
Previše dragi čitaoci, previše.

Nije taj mlad čovek parazit. On je žrtva sistema ili odsustva sistema koji mu onemogućava ga redovnim putem nađe normalno zaposlenje. Žrtva u ovoj priči je i njegov bivši gazda koji bi ga bolje i više platio da je ekonomija ove zemlje bolja i stabilnija, a ponuda radne snage manja, nebi imao izbora ako hoće da ga zadrži pa i sam da zaradi više.

Paraziti su političari koji sopstveni uspon i održanje na vlasti temelje na ljudskoj muci i nesreći, propagirajući prazne priče bez ideje kako i čime da uspostave i na noge povrate ekonomiju i privredu zemlje u kojoj ništa veliko i ozbiljno od industrije više ne postoji.
Paraziti su političari koji podilaze biračima obećavajući im socijalu umesto posla, otpuštanje drugih umesto zapošljavanja njih, nekakvu osvetu ili ponižavanje onih koji su već poniženi.  
Lako je punog stomaka pričati o velikim idejama.

Da li ja to nisam za ukidanje stranačkog zapošljavanja?
Ili sam pristalica partokratije kako me povremeno etiketiraju pojedine pristalice DJB?

Odgovor je jednostavan: Nemam ja tu protiv čega i zašta da budem, oboje su svršena stvar.
Ukidanje partijskog zapošljavanja i ukidanje partokratije uradio je A. Vučić, barem on tako tvrdi. Doduše u neku ruku to i jeste istina, jer zapošljavanje i vladavina se u Srbiji danas svodi na parazitsku udrugu zvanu SNS, a ne na partije.

Ono zašta ja jesam jeste ponovno podizanje ekonomije ove zemlje, postavljanje na zdrave noge "velike industrije" koju će zatim pratiti mnogo male privrede. U takvom okruženu će bez ikakvog partijskog uticaja posao nalaziti mnoštvo radnika, prema sposobnosti, kavlifikaciji i znanju.
Trgovina radnim mestima nestaće onda kada radno mesto postane stvar izbora i afiniteta građana , a ne valuta kojom se kupuje lojalnost političaru ili partiji.

Do tada je dug put, mada ne previše dug, i počinje prestankom davanja bedastih obećanja gladnim građanima.

Nema časti u gladnog čoveka, ni časti ni ponosa.
Samo potreba.

P.S. Paraziti ne konzumiraju trulo i polumrtvo. To rade strvožderi.

Moj 5.oktobar

Tog lepog 5.oktobra 2000 godine oteli smo svoju sudbinu iz ruku ratnih huškača, probisveta, kriminalaca,ološa, profitera i njima sličnih koji su njom raspolagali od vremena 8.sednice pa sve do Milosrdnog anđela, kao svojom. Krojio je taj ološ našu sudbinu, razvlačio je, kasapio je po ratištima, zbegovima, redovima za hleb, aerodromima belosvetskim, sahranjivao je u duboke memljive ispod šumskog lišća i na dnu bezdanih jama od čemera sazdane grobove. Posipao je ološ po našoj sudbini našu krv, krv naše dece, braće, sestara, roditelja, komšija, prijatelja i onih nepoznatih nikad upoznatih ljudi. Držao je ološ potopljenu u mržnju i žuč tu našu sudbinu.

I tog 5. oktobra nam je bilo dosta i oteli smo mu je. Našu sudbinu.

Držali smo tog 5.oktobra svoju sudbinu u svojim rukama, razdragani, ushićeni, zaneseni uspehom. Mazili smo svoju sudbinu, tepali joj, tetošili je celog tog dana. Smišljali smo joj velike i male planove, sastavljali jwe i krpili  je veselo, kitili je lepotom, srećom, glancali je i divili se kako nam se sudbina sija predivna. Obnavljala se i srastala je ta naša sudbina toga dana, oblikovala se i narastala u veliku divnu sudbinu, onakvu kakvu zaslužuje jedan mali bandoglavi izmrcvareni narod nesrećno smešten na promaji između istoka i zapada, decenijama vođen vođstvom kakvo nije zaslužio ali je sam odabrao.

A onda, sutradan, nenavikao da sam svojom sudbinom upravlja, uplašen od tereta odgovornosti, narod je počeo da prepušta svoju sudbinu drugima na upravljanje.

U početku je to bila nekolicina dobrih i čestitih ljudi koji su prihvatili teret sudbine koju su im ljudi prepuštali sve više i masovnije i uspevali su oni da sa njom upravljaju onako kako treba.

Narod se videvši njihove uspehe u upravljanju sudbinom naprosto izmakao bivajući siguran da je njegova sudbina u dobrim rukama, sve žudeći da odgovornost za svoju sudbinu prepusti nekom drugom. Ali nije video narod da tih ruku nema mnogo, da im treba pomoć. Slutio nije da će se te ruke pod ogromnim teretom polomiti, kolena pokleknuti, a kičma saviti.

A možda ga nije ni bila briga. Briga je sad bila na drugom, pa neka se o njoj brine.

Upravljača sudbinom,onih čestitih, bivalo je malo i sve manje. Krunili su se i pucali pod teretom, a narod im je dodavao neke nove, ne tako čestite,a mnogi od čestitih su se i sami od sebe iskvarili. Čestiti su postajali sve malobrojniji, a narod ih je opijen lažljivim jezicima potomaka i učenika onog ološa gurao u kraj, krivio je čestite za njihovu slabost i na kraju svoju sudbinu potpuno prepustio novim naraštajima ološa.

I ponovo se sudbina cepa, kida, rastače po belosvetskim aerodromima, potapa se u žuč, mrlja se blatom, a narod se ubeđuje davje to zapravo njegova sudbina, jadna i čemerna, a ne ona sjajna i vedra. Fali još samo krv. Naša.

Mnogo nas je koji čvrsto držimo svoj deo sudbine u svojim rukama, upravljamo njome, oblikujemo je, nismo se prepustili. Strah nas je da ne pogrešimo, da ne proćerdamo našu sudbinu, ali nas je više strah da je prepustimo ološu. Mnogo više.

Uzeti sudbinu u svoje ruke, biti uplašen za nju, ali ipak je sam oblikovati i njome upravljati pravo je i obaveza svakog od nas.

Nagrada stiže na kraju.

5. oktobar 2015.

#sedamhiljada

Srebrenica.

Grad koji mi je u sećanju ostao nekada davno kada sam kao dete sa ocem odlazio na njegove inženjerske turneje po zabačenim delovima tada Jugoslavije. Varošica podno zelenih bosanskih brda, hotel u centru, džamija preko puta, sve mi je nekako izgledalo kao da je varoš smeštena udno nekog fildžana.
Par decenija kasnije slabo se setim Srebrenice kao mirne i pitome bosanske varošice; setim se Srebrenice, stratišta koje će zauvek obeležiti jednu epohu u istoriji Balkana i Evrope, Srebrenice koja je postala stravični simbol raspada moje rodne zemlje - Jugoslavije.

Genocid.

Reč koja se u poslednjim godinama u Srbiji izbegava izgovoriti čak i kad se pominje fašistički genocid nad Jevrejima ili osmanlijski genocid nad Jermenima.
Genocid je retka reč koja je postala matematički pojam, prebojava se, njena se upotreba statistički obrađuje, određuje se koliko puta je pristojno izgovoriti ili napisati je, koliko preterano, a koliko je usmereno protiv pomirenja na prostorima bivše SFRJ.
Taj fenomen koincidira sa dolaskom na vlast "ekipe" koja je svoj politički identitet izgradila na frazama poput "100 muslimana  za 1 srbina", vršeći vlast tih ratnih godina i bivajući veoma uticajna u vlasti Srbije, "ekipe" koja se veoma nelagodno i nervozno oseća pri svakom pomenu genocida.
Razumljiva je njihova nelagoda. Oni su bili i jesu deo političkog establišmenta Srbije pod čijom direktnom i indirektnom pomoći započinje i vodi se rat u Bosni koji će kulminirati genocidom u Srebrenici. Oni su lupali u bubnjeve rata svim silama.
Ono što je nejasno zbog čega se iko više u Srbiji oseća nelagodno pri pomenu reči genocid?
Zašto bi se iko osećao odgovornim zbog zločina koji nije izvršio, inspirisao, poticao ili podržavao?
Zašto pojedinac sebi na vrat kači teret genocida, zašto pristaje da taj teret preuzme u ime onih koji ga jesu inspirisali, podržali i počinili?
Zašto iko sebi nameće teret kolektivne odgovornosti za delo počinjeno od strane imenovanih pojedinaca koji su produkt ideologije čiji su današnji vladari Srbije bili arhitekte?
Genocid nije kolektivni zločin, ma koliko ljudi da je u njemu učestvovalo.
Genocid je čin inspirisan od strane izvitoperenih pomahnitalih zločinaca koji imaju svoja imena i prezimena.
Ja, vi, mi nismo odgovorni za genocid počinjen u Srebrenici, ali jesmo odgovorni za to da se taj bezumni akt pojedinaca nikada ne zaboravi. Jesmo odgovorni da ne dozvolimo "ekipi" iz 90-tih da svoju odgovornost, moralnu i političku, prevale na sve nas.

#sedamhiljada

 Pre nekoliko meseci novinar i tviteraš Dušan Mašić pokrenuo je ideju da se 11.07. na trgu ispred skupštine okupe ljudi, 7000 je simboličan broj, koji žele da jednom zauvek javno i glasno osude genocid u Srebrenici  kao i da time naprave otklon od kolektivizacije zločina koju sami sebi nameću ljudi širom Srbije, u ime i za račun podele tereta savesti gorepomenute "ekipe".
Po količini negativnih reakcija i pretnji može se zaključiti koliko je nastojanje "ekipe" da kolektivizuje krivicu daleko odmaklo. Mnogo se pristojnog sveta izjašnjava u prilog "ekipi", pomažući im time da se kolektivizuje krivica koja jeste lična i samo lična.

Kao što bi @ArisMovsesijan rekao: 
 "Ne postoji genocidan narod. Postoje budale koje bi da streljaju, gaze i tuku ne bi li zalud dokazali da postoje genocidni narodi"

 Odgovornost.

Odgovornost za genocid u Srebrenici nepobitno je utvrđena. Leži na delu rukovodstva tadašnjih organa i vojske Republike Srpske. Tu nema ni kolektivizma niti ga je ikada bilo. Imena i prezimena su poznata, odgovornost dokazana brojnim dokumentima i o tome rasprave nema.
Ja se ne osećam odgovornim, ne poznajem nikoga ko je u tom zločinu učestvovao, nemam tereta kolektivne odgovornosti makar je neko rekao da to radi umesto mene i zbog mene. Laže!
Ono za šta jesam odgovoran je da se taj gnusni akt bezumlja nikada ne ponovi, da ga dobro upamtimo kao GENOCID - nameru da se trajno iskoreni jedna grupa ljudi.
Žrtve nemaju veru i naciju, ali zločinci je imaju. U ovom zločinu počinioc je Srbin, a vera pravoslavna. Veću sramotu niko u istoriji Srba naneo nije do zločinci koji su zaklonjeni iza nacije i vere doslovno potamanili hiljade krivih ili ne ali ljudskih bića druge nacije i vere i zato je pominjanje ovog zločina teret koji upravo svaki Srbin treba da ponese, da opomene buduće naraštaje kakvu su ljagu na nas bacili naši sunarodnici, ma koliko to bilo teško i neprijatno.
Jasnom osudom genocida i njegovih počinioca ja se distanciram od svih onih koji žele da tu odgovornost velikodušno svale na mene i vas i naše potomke, pa bili oni stranci ili Srbi.

Lično.

Idem 11.07. na trg ispred skupštine.
Idem da se poklonim senima mrtvih koji krivi ili ne nisu imali nikakvu šansu.
Idem jer se stidim onih koji su ukaljali čast i obraz srpskog vojnika koji nikada u istoriji nije ubijao zarobljenike, nije činio ratne zločine, nikad do 11.07.1995.

Ako sam imao hrabrosti da ratujem, imam hrabrosti i da legnem.

Izmene u Zakonu o radu

    

Izmenama Zakona o radu (u daljem tekstu Zakon) ovih se dana bave svi, od sindikata, preko političara pa sve do Twitter zajednice, svako na svoj način i iz svog interesnog "obora". To je svakako potrebno i dobro kada bi to bio deo javne rasprave o zakonu koja se, prema tvrđenju Vladinih činovnika, odvijala u toku parlamentarnih izbora.
A to što niko u Srbiji to nije znao, nije ni važno.

     Bilo kako bilo zakon je podnet Skupštini Srbije na razmatranje "pod hitno", sa još niz zakona. Prethodni pokušaj rezultirao je ostavkom Ministra privrede, a ovaj Ministra finansija.
Iako je prva ostavka bila jasno obrazložena i podneta nakon višenedeljnih sukoba na relaciji Vučić - Radulović, ova potonja je izgledala kao kraj petparačkog vodvilja, u kome je mladi Krstić tobože otišao jer je "čvrstorukaš", a Vučić je ostao "meka srca" da brani pučanstvo od Krstića kabadahije.

     Od v.d. Rake , aka Ministra privrede i vršioca dužnosti Ministra od para, Vujovića danas smo saznali: "Mislim da je deset plus deset - 10 (odsto) plata 10 (odsto) penzije razumno." 

     Važno je da se "kabadahija i drumski razbojnik "Krstić sklonio, pa ste penzioneri i zaposleni na državnim jaslama sada praktično i zaradili!

     Elem, da li je "novi" Zakon o radu dobar ili ne, naravno da zavisi od socijalne grupe iz koje crpimo stavove o njemu.

     Mnogo je pametnih ljudi reklo niz pametnih stvari o Zakonu da bi sad moje reči imale neku težinu, ali obzirom na moju specifičnu poziciju (i poslodavac i zaposleni) reći ću par reči iz obe perspektive.

Perspektiva POSLODAVAC

     Iz ove perspektive uočavam nekoliko sledećih pozitivnih novina u Zakonu:

1.  Olakšan raskid radnog odnosa - važan kod svih poslodavaca koji u ovim lošim i ekonomski nestabilnim vremenima imaju problema sa gotovo nemogućim dugoročnim planiranjem poslovanja, pa samim tim i nepredvidljivo trajanje potrebe za radnom snagom.

2. Rad na određeno u trajanju do 24(36) meseci - važno za sve poslodavce koji imaju poslovanje sezonskog karaktera ili kod kojih se delatnost obavlja kroz projekte sa oročenim trajanjem, a naročito važno kod novoregistrovanih poslodavaca, kod kojih je opstanak neizvesan, a stabilizacija poslovanja traje barem godinu-dve.

3. Otpremnine samo za vreme provedeno kod poslednjeg poslodavca - važno svim poslodavcima koji imaju potrebu da zapošljavaju starije radnike, ljude sa velikim iskustvom u poslovima koje obavljaju, ali i velikim brojem godina radnog staža

4. Rad van prostorija poslodavca - važno svim poslodavcima koji mogu angažovati zaposlene da rade "od kuće", bilo zbog prirode posla ili zbog toga što zaposlenom tako odgovara.

5. Rad sa nepunim radnim vremenom - važno poslodavcima koji imaju potrebu da zaposle radnika kao ispomoć postojećim radnicima u trajanju kraćem od redovnog. 

6. Zagarantovana cena rada se utvrđuje godišnje - olakšava poslodavcu planiranje rashoda zarada na nekom normalnom periodu

Naravno postoji još niz pogodnosti koje ovaj Zakon donosi poslodavcima, ali se oni ogledaju u njegovom opštem karakteru i nisu pojedinačno bitni kao navedeni.

Perspektiva ZAPOSLENI

    Iz prespektive radnika uočio sam nekoliko specifičnih novina koje idu na ruku:

1. Obaveza poslodavca po pitanju žena koje doje - znatno proširena prava ove kategorije zaposlenih

2. Uvodi se minimalna cena rada - iznos koji garantuje radniku da je to minimum koji je moguće isplatiti

3. Promena nad vlasništvom kapitala ne smatra se promenom poslodavca - onemogućava gubitak prava radnika promenom vlasnika firme

4. Obračun zarade postaje izvršna isprava - omogućava naplatu neisplaćenih zarada dugotrajnih i neizvesnih sudskih parnica

     Letimičnim pregledom neko može reći da sam uočio više novina koje idu na ruku poslodavcu nego zaposlenom. To je tačno ali samo ako se prosto prebrojava, međutim radniku odgovaraju i novine pod brojevima 4 i 5, tako da je zbir ukupno izjednačen.

     Moje mišljenje ,ukupno gledajući Zakon, jeste da su stvoreni uslovi da se do otkaza lako dođe, da su negde umanjena prava radnika, ali su sa druge strane prvi put uvažena i prava poslodavca. Naime nerealno je, a u dosadašnjoj praksi i jako negativno, vlasnika biznisa obespravljivati u planiranju i vođenju biznisa. Dosadašnji Zakon jedino je uspevao da zaštiti radnike na državnoj sisi, ali i da obespravi radnike u privatnom sektoru, motivišući poslodavca da traži rupe u zakonu umesto da ga poštuje.

     Ovim Zakonom stiču se uslovi da se poveća zapošljavanje osetljivih grupa radnika (pred penziju, sa velikim stažom, bez radnog iskustva) kao i da se uskrate stečena prava radnika, ali i da se Sindikati pretvore u zaista prave borce za prava radnika ali svih, a ne samo onih na državnom platnom spisku.

     Zakon će biti izglasan. Većina postoji. Da li će Zakon doneti bolje ili gore za radnike, ako je suditi prema zemljama koje imaju ovakve i rigidnije zakone, hoće, ali će zbog njega mnoge zaposlene itekako zaboleti glava.
Gubitak komocije, "beli medved" zaštite i prava koja im po pravdi ne pripadaju, jer kakva je pravda uzeti od radnika u privatnom sektoru da bi se onom u državnom davale privilegije, svakako će većini teško pasti.
     I kao što reče jedan moj Twitter sagovornik, parafraziram: Može u Zakonu biti propisana Bečka šnicla svaki dan za topli obrok, ali je pitanje koliko radnika će je i dobiti. 

     Zakon o radu koji će sutra biti izglasan nije najbolji, ali jeste korak u napred u odnosu na dosadašnji.
Topli obrok, regres, puš pauze, putne troškove treba da zamenimo kategorijama zarada i bonus. Tada će nam svima biti bolje.

Zakon je prema mom mišljnjeu tu da postavi okvire ispod kojih se ne može, a sve ostalo treba da bude predmet Ugovora o radu, sindikalne borbe i dobre poslovne prakse.

SUBVENCIJE - o ponižavanju domaćina Srpskog

SUBVENCIJE

Reč oko koje se lome koplja unazad deceniju , a svakako poslednjih par godina. 
Da li su dobre ili ne, a li pomažu ili ne, da li ih treba ukinuti ili ne, tek odgovor na ovo pitanje nemam, mada imam mišljenje o tome.

Moja namera da pomognem dedi u ostvarivanju njegovih prava koja se tiču subvencija koje država dodeljuje registrovanim poljo gazdinstvima uvela me je i provela kroz "proces" podnošenja zahteva za narečene subvencije.
Opisaću Vam put kojim svaki seljak u Srbiji ovih dana prolazi uz sve ono što se na tom putu našlo ispred i oko mene.

POČETAK

Petak, pazarni dan u Šapcu, standardno gužva na svakom koraku., istina u zadnjih par godina manja nego pre ali se ipak primeti kad seljak dođe u grad "u pazar".
Radnje budu pune kupaca koji merkaju robu donoseći pri tome "žive pare" u zembiljima, maramama, buđelarima i džepovima na košulji, tu i tamo razdrljenoj i oblačenoj samo za praznične ili pazarne prilike.
Ipak ovaj Petak je drugačiji. Putevi Pocerskog i Mačvanskog seljaka vode ka zgradi Poreske uprave na centru varoši, u kojoj se nalazi i Uprava za trezor.

Dočekujem ja moga dedu u rano jutro na stanici lokalnog prevoza pa skupa s njim krećem ka pomenutom zdanju državne uprave. Deda malo strahuje, trema ga drma na ulasku u zgradu, njega kao i mnoge druge domaćine koji su se ovog petka uputili da predaju zahteve za subvencije.
Nije mala stvar, država ti pomaže, daje ti nešto, vraća ti deo novaca koji si uložio da je hraniš.
Više uzimaju nego što daju ali...

1. PODSTICAJ U BILJNOJ PROIZVODNJI

Procedura započinje sa portirom, uljudnim čovekom koji nas rutinski upućuje na "troje stepenice gore pa prva vrata desno".
Pogađamo vrata iz prve. Na njima stoji "UPRAVA ZA TREZOR".
U kancelariji par mladih ljudi užurbano prevrće gomile papira (zasuzi mi oko kad pomislim koliko je drveta utrošeno) i na naš zahtev štampa nam list.
Deda srećan što je operacija uspela iz prve, a ja sa zanimanjem posmatram papir, a sad ga i Vama dajem na uvid, krucijalni obrazac od kog sve kreće:

OBRAZAC 1

Krećemo na sledeći korak. Upućuju nas u Direkciju za poljoprivredu Opštine Šabac, gde kako se ispostvlja kasnije, neki činovnik treba da nam popuni obrazac zahteva za subvencije po osnovu poljoprivrednih kultura koji, gle čuda, predajemo uredno popunjen na Šalteru br. 1 na kome piše "UPRAVA ZA TREZOR"! 

Obrazac zanimljiv, a podatci za popunjavanje nalaze se na papiru koji smo dobili u "UPRAVI ZA TREZOR". Obrazac Vam stavljam na uvid ovde :

 

OBRAZAC 2

Štos popunjavanja ovog obrasca leži u sabiranju površina pod istim kulturama iz obrasca 1 i unošenje u listu. Račun treba da bude precizan, a obrazac uredno popunjen. Za to mi Direkcija ne treba. Ali bi dedi trebala.

Tako popunjen obrazac preda se na pomenutom šalteru gde ga pregleda veoma kulturan i pismen omladinac koji sabrane količine iz obrasca 2 uporedi sa stanjem u računaru i zaprimi dokument.

Ako pogledamo obrazac 1 vidimo da se kod popunjavanja obr. 2 mora uzeti papir ,olovka i digitron u ruke.

Zašto na obr.1 ne izađu i sabrane količine po kulturama,kad je to već potreban podatak za zahtev, niko ne zna?!?

2. REGRES ZA ĐUBRIVO

Na istom šalteru predajemo i zahtev za regres za đubrivo. Obrazac jednostavniji mada zahteva pismenost kao i računanje kao i snalaženje koje Srpskom domaćinu u 75 godina teško pada.

Ali ne zahteva nikakav poseban dokaz o kupljenom đubrivu, sem fiskalnog računa. 

Znači ne treba potvrda, ne treba nikakav dokaz da je deda đubrivo i kupio sem fiskalnog računa koji je njegovom rukom potpisan i na koji je unesen matični broj domaćinstva. A račun može biti bilo čiji.

3. REGRES ZA GORIVO

Dolazimo i do subvencija za gorivo. Obrazac skoro identičan kao i za đubrivo. Zahteva sabiranje količine i vrednosti i unošenje sabranih iznosa. Ništa problematično za nekoga ko barata pisanjem i digitronom, teško za onoga ko jedva vidi i pri tome ima 75 godina.

Kao i u slučaju đubriva ne treba ništa sem fiskalnog računa na kome stoji Evro dizel ili gasno ulje, potpisan od podnosioca sa unesenim brojem domaćinstva, sve to na pozadini svakog odsečka.

Sve to lepo pregleda pomenuti omladinac na šalteru "UPRAVA ZA TREZOR", overi i zaprimi, ako je sve kako treba. 

A nama nije bilo. Falilo nam je 25 litara goriva, jer se u prikupljanju računa potkralo 25 litara Evro Dizel Max goriva, visokooktanskog goriva koje Uredba ne odobrava.

Deda na mukama, ja u problemu, gde sad da nađem račun za još 25 litara goriva.

Svi moji drugari Evro dizel sipaju u firmina vozila i račune naravno pravdaju, na pumpama smo tražili ali nema, svi uredno uzimaju račune, finansiska disciplina na nivou.

Deda utučen, misija nije izvršena. Krećemo ka stanici, razgovaramo uz put. Razmatramo kako da rešimo problem. 

Deda se seća nekakve svojte koja radi na pumpi. Odlazimo tamo ali ona nije tu, a računa baš ni jednog nema da nam daju. Da prekinemo dedinu agoniju. 

Deda odlazi "lokalom" u selo, rastajemo se kao posle sprovoda, on nezadovoljan što će opet morati doći u varoš, a ja celom viđenom procedurom.

Uveče zvoni telefon. Javljam se a deda mi saopštava da ima gde da se nabavi fiskalni, rekli mu njegovi seljaci da je glavni čovek za to čovek po nadimku poznat kao - Zvrcalo.

Kad ne pukoh od smeha. Čuj Zvrcalo?!? Cena usluge 2 dinar po litri na odsečku. Deda izdaje uputstvo da kupim.

Sutradan po uputstvu odlazim u lokalnu pivnicu u kojoj zatičem dotičnog  Zvrcala.

A Zvrcalo, tip od 60-tak godina, gojazan, brkat, klasičan lik iz izreke "Među slepima jednooki je kralj".

Pismen dovoljno da zadivi domaćina, vešt u plajvaz, sa brkovima i socijalnim okvirom na pola nosa, na glavi okruglastoj kao lopta i pokrivenoj neurednom sedom kosom. A oko njega domaćini, njih dva-tri, vele hoće da biraju Zvrcala za odbornika. On im je ponos i dika.

Povraćanje je zamalo krenulo , al se suzdržah. Velim majstoru šta mi treba, on mi nudi popunjavanje obrazaca po simboličnoj ceni od 500 dinara po listu, a uz to litar plaćam 2 dinara.

Ako kupujem samo litre, cena je 5 dinara po litru.
Domaćini oko njega se smeškaju, oni su platili jeftinije, a on je njihov izbor za odbornika. Povrćanje se vratilo, a ja sam izašao van ne kupivši fiskalni odsečak.
Gadio mi se i on i Zvrcalo i šupljoglavci oko njega.

Nije mi zbog para, nego bi mu oko izbio, ali kontam on je samo proizvod sistema tj. njegovog odsustva.

Rešenje sam našao kod poznanika na benzinskoj pumpi, odneo sam sve i predao nakon dan dva. 

Deda srećan i litre na broju.

4. EPILOG

Meni je nakon svega opisanog ostao gadan ukus u ustima i sledeća pitanja:

1. Zašto se podatci dobijeni od UPRAVE ZA TREZOR u formi zahteva predaju UPRAVI ZA TREZOR?

2. Zašto se regres za gorivo odmeren sa 60 l/hektaru obradive površine pravda pro-forma fiskalnim računima za gorivo koje nije ni kupljeno?

3. Zašto se regres za đubrivo takođe pro-forma pravda fiskalnim računima za đubrivo koje možda nije ni kupljeno?

4. Zašto se cela ova procedura, ako postoji želja za pomaganjem Srpskog seljaka, ne sprovodi po automatizmu, na osnovu prijavljeih kultura, površine pod kulturama i uz inspekciju prijavljenih podataka na blic i uz rigorozne kazne koje bi imale odjeka u narodu?

5. Zašto se svi domaćini pretvaraju u lažove i prevarante tako što ih država tera da zarad sitnih ili krupnijih para lažu državu?

6. Da li je jedini cilj svega ovoga da deo seljaka odustane ili ne podnese zahtev usled nemogućnosti da obavi krajnje birokratizovanu i bespotrebnu proceduru, a država na taj način "ušićari" deo subvencija?

5. MOJE MIŠLJENJE

Seljak, zemljoradnik, Srpski domaćin zaslužuje subvenciju - regres - pomoć, kako god. Stvar je lako urediti, pravedno rasporediti i onemogućiti Zvrcalima širom Srbije da sisaju seljaka kao pijavice.

Znači procedura bi trebalo da bude nešto ovako:

1. Domaćin prijavi kulture   (taj korak već obavlja svake godine)

2. Uprava za trezor na osnovu te prijave i Uredbe (zakona) određuje i uplaćuje regres po biljnim kulturama

3. Uprava za trezor utvrđuje i uplaćuje iznos regresa za đubrivo u pripadajućoj količini po hektaru

4. Uprava za trezor utvrđuje i uplaćuje iznos regresa za gorivo u pripadajućoj količini po hektaru

5. Uprava za trezor preko poljprivredne inspekcije nasumično kontroliše (ili po prijavi) istinitost iz prijave u koraku broj 1 i oštro i javno kažnjava prekršioce, novčano i gubitkom prava za tu godinu

Možda ovo i nije savršeno, ali bi se tako vratilo dostojanstvo domaćinima i sprečile pronevere lažnih zemljoradnika, ali i pravilno upotrebila sredstva sviju nas - poreskih obveznika.

Subvencije, korist ili šteta ?

Zavisi koga upitate.

Lopov, Lažov & Megatrend

LOPOV:    

    Danima se pred očima ali i izvan očiju javnosti odigrava saga o doktoratu - plagirajatu  Nebojše Stefanovića, Ministra Policije u Vladi Srbije.
Saga je otpočela tekstom - analizom koju je nad tzv. "doktoratom" izvela grupa naučnika koji svoju profesionalnu karijeru grade "na zapadu", gde su ovakvi slučajevi povod za veliko osramoćenje onoga kome bi plagiranje uopšte palo na pamet, a koja je objavljena na sajtu Peščanika.
Saga je ubrzo evoluirala u surovi, protiv zakona i zdravog razuma, pokušaj fizičkog uništenja sajta Peščanika, koji nije uspeo zahvaljujući doprinosu mnogih hrabrih sajtova koji su tekst prenosili i širili.
Počinioci tog kriminalnog dela su i dalje nepoznati, ali su tragovi doveli na prag Univerziteta Megatrend čiji je ponosni vlasnik Mića Jovanović, čovek koji se predstavlja kao PhD i naučna veličina, a na kome je, potpuno zakonito, Nebojša Stefanović stekao zvanje Dr.
    Cela priča je eskalirala kroz ličnu analizu teksta od strane najvećeg stručnjaka opšte prakse u Srbiji, Aleksandra Vučića. Njegov vrhunski argument za dezavuisanje analize bio je:
    "Završio sam državni Pravni fakultet sa najvišim ocenama i mislio sam da znam nešto iz te oblasti, ali gluplje obrazloženje nikad nisam čuo".
Snagu i validnost argumenta procenite sami.
    Iako sam ubeđen , iz ličnog iskustva, da studenti studiraju i slušaju predavanja, ovaj svršeni student prava je otprilike kroz studije prošao slušajući obrazloženja ili ih možda dajući? Elem sve to nije ni bitno, stručnjak opšte prakse nije uspeo da nas ubedi u to da je analiza glupa.
Doduše "akademska javnost" i dalje ćuti, Ministar Kulture se krije po Kinoteci, a Ministar Obrazovanja valjda traži Higsov Bozon po Srbiji pa nema kad da razmišlja o degradaciji akademskih titula u zemlji u kojoj je upravo on najodgovorniji za obrazovanje.
Naravno postoje i izuzetci kao prof. Srbijanka Turajlić i g. Jovo Bakić , socijolog i profesor.
Izuzetci potvrđuju pravilo?

LAŽOV:

    Zakuvavanju čorbe doprineli su i "Tviteraši", populacija ljudi koja je u potpunosti savladala veštinu da u 140 karaktera kaže puno, izrazi svoje mišljenje, ali i generiše povezanost ljudi različitih miljea u jednu zajednicu osetljivu na svinjarije čiji smo svedoci.
Oni nikako da ućute, stalno pevuckaju, a što je naj gore po aktere sage, pismeni su i razmišljaju svojim glavama (velika većina). Tviteraši su svojim provokacijama "iznudili" da se Skupštinski odbor za obrazovanje na sednici 06.06.2014 pozabavi pitanjem "doktorata". Na sednici smo videli junačku borbu za odbranu lika i dela vlade, pomenutog stručnjaka opšte prakse, ali ne i lika i dela "Dr." Stefanovića.
    Na odboru junački nastup imao je  "asistent" Pravnog Fakulteta u Novom Sadu Aleksandar Martinović  koji je na sednicu doneo "pravi" tekst doktorata, tvredeći da je DS poturila javnosti lažni doktorat, radnu verziju, jelovnik, teze ili štagod, sa ciljem da izvrši udar na vladu i lik i delo stručnjaka opšte prakse, Supermena iz Feketića, jahača čelične ptice iz Koceljeve.
    Odbranu je potpomogao i Zoran Babić, poslanik i čovek o čijoj inteligenciji i sposobnostima nebih govorio. Ili ih nema ili ih ja ne razumem. Štagod.
    I naravno, zvezda predstave, vaseljenski stručnjak dr? Mića Jovanović, vlasnik Megatrend Univerziteta, londonski doktor? i mentor pomenutog Nebojše Stefanovića.
  Čovek je lagao.
  Lagao je o tome kako je doktorat koji je predmet anakize ustvari radna verzija, a ne finalna.
  Lagao je o tome da su ljudi koji su izvršili analizu nestručni.
  Lagao je o postupku nastanka disertacije Nebojše Stefanovića.
  LAGAO JE O SOPSTVENOM DOKTORATU!!!
  U laži su ga uhvatili ljudi čija zvanja i funkcije ne mogu biti pežorativno nazvani "učeničićima", u laži ga i dalje hvataju dr Marko Milanović i dr Miljana Radivojević. 

MEGATREND: 

    Je popularan kao mesto gde se školuju ljudi koji ni u teoriji nisu mogli to da izvedu na nekom ozbiljnom Univerzitetu.
U prilog ovoj tvrdnji ide i činjenica da je i pomenuti lopov imao par prethodnih pokušaja studiranja medicine, prava ali se eto obreo u menadžment i postao doktor nauka.
Za par godina. Ekspres preporučeno.
Moguće samo na Megatrendu.
Kakvi se "stručnjaci" školuju tamo neka Vam dočara tekst objavljen na sajtu Press Online. 
Pravi Šešelj-made govor koji neuspešno podražava, njegov dojučerašnji mali, stručnjak opšte prakse -  Vučić. 
Iz tog kratkog pisma može se videti kakav je kvalitet studenata, a o diplomcima ili doktorantima...pa upotrebite maštu.
    Kvalitet i upotrebnu vrednost diploma pomenutog "univerziteta" dočaraće Vam njihova bivša studentkinja u svom autorskom tekstu  ili u tekstu RTS-a o čuvenom doktoru Jankoviću ili možda činjenica da je Nataša Beklavac asistent, a Zorana Mihajlović profesor na istom.
Da je lažov znao šta ga čeka, nikada nebi gurao prst u oko ljudima koji su svoje doktorate stekli mukotrpnim naučno-istraživačkim radom, kao što je to radio u Aprilu ove godine u intervjuu datom, a kome drugom nego Press Online sajtu. Tom prilikom je o "doktoru" izjavio sledeće:
    "Dr Stefanović je brilijantno odbranio disertaciju, i to pred međunarodnom komisijom. U petočlanoj komisiji, pored naših eminentnih stručnjaka, bili su i profesor Park iz Berlina i profesor Šanaron iz Grenbola. Odbrana je bila javna, uz prisustvo više od pedeset slušalaca  i predstavnika medija. Stefanović je podjednako dobro odgovarao na pitanja i na srpskom i na engleksom jeziku. Nedavno sam njegovu disertaciju pokazao jednom mom doktorandu kao primer izuzetno dobrog rada. Posebno, u oblasti metodologije naučnog istraživanja". 
Pa ako je i od lažova, mnogo je.

I ŠTA SAD?

Sad bi Nebojša Stefanović trebao da da ostavku. Lopov ne može da juri lopove.
Sad bi Mića Jovanović trebao da završi u zatvoru. Ko laže taj i krade, a ko krade ide u zatvor.
Sad bi Ministar Prosvete Verbić morao da pokrene pitanje legitimnosti rada Megatrend-a.
Sad bi svaki PhD u Srbiji trebao da protestuje čuvajući sopstveni ugled.
Sad bi SANU trebao da reaguje, da im se ne desi da ima Megatrend dr. postanu Akademici.
Sad bi rektori ozbiljnih Univerziteta trebalo da stanu u zaštitu svojih doktoranata.
Sad bi ozbilji studenti Megatrenda trebalo da tuže Jovanovića za debele pare.
Sad bi Tomislav Nikolić trebalo da podnese ostavku, jer i on ima kiosk diplomu

Ovo je minimum onoga što bi sad trebalo da se desi. A teško da će.

ZAŠTO?

Zašto Stefanoviću treba ta svinjarija. Političar je, doktorat nije obavezan.
Zašto Jovanović nije u zatvoru?
Zašto Ministar Prosvete ćuti?
Zašto svi PhD ćute?
Zašto SANU ćuti?

Mogao bih tako do veka, odgovora nema.


A zašto mi sve ovo trpimo? 
 

SUJETA

Odmah da se razumemo, nisam ja nikakva važna ličnost, od onih čija se reč sluša i uvažava poput novinara, publicista, političara, naučnika. 

Ja sam samo običan čovek, stručan u svom poslu, autoritet na neki skroman način, čovek koji razmišlja o svemu što vidi, čuje ili pročita i ima svoje mišljenje.

I jesam sujetan.

Sujeta je osobina primerena svakom ljudskom biću koje je svesno samoga sebe i svojih kvaliteta / mogućnosti. Doza sujete potrebna je da bi čovek izgradio samopouzdanje i veru u sebe i postavio se kao autoritet i lider u bliskom okruženju ali i u širem društvenom okruženju.

Ja svojom sujetom vladam, upravljam njome, kontrolišem je. Služi mi kao svojevrstan lakmus papir kojim mogu utvrditi uticaj koji moja okolina i pojedinci imaju na mene i ja na njih.

Služi mi da korigujem stavove koji se daju menjati ili ih pak objasnim i poduprem dokazima one stavove iza kojih čvrsto i tvrdoglavo stojim.

Moja sujeta poduprta je mojim egom koji nije mali, ali se kreće u domenu mog zanimanja i profesije, a oslonjen je na više od dve ipo decenije učenja, uspešnog rada i sticanja iskustva i kojim takođe u potpunosti vladam.

Sujeta međutim razara Srpsko društvo, rastura prijateljstva, kumstva, rodbinske veze, brakove, ekonomiju ali i političku scenu. Sujeta dovodi do raspada sistema na najprimitivnijem nivou : “Moj je veći od tvog, a to što drugi tvrde drugačije ja ne priznajem”.

Sujetu je lako pogrešno (po meni) poistovetiti sa egom. Iako se radi o srodnim i uzajamno povezanim pojmovima, ipak postoji razlika.Ego mi kaže da sam ja najbolji, a sujeta mi ne dozvoljava da ostanem u društvu dokazano boljeg od mene.

E upravo to prestavlja najveći problem sa sujetom u Srbiji.

A zašto ja uopšte pišem o sujeti? Pišem isprovociran izborima u Demokratskoj Stranci, održanim 31.05. 2014-te, i reakcijama dela javnosti na rezultate izbora.

Jedna od najindikativnijih izjava vezana za izbore bila je, parafraziram, Pajtić je postao predsednika, a Đilasovi ljudi podpredsednici DS-a ?!?

U čemu je problem? Zašto svi ti ljudi ne mogu biti tretirani kao kandidati DS-a? Zašto konfrontacija? Zašto tenzije? Čemu?

Da li to znači da ćemo u narednim danima gledati kako Pajtić vuče DS u jednom smeru, a podpredsednici u drugom, sve dok se DS ne rasprsne po svim šavovima?

Da li to znači da nam predstoji ponovno cepanje DS-a kao stranke iz koje je nastalo desetina i više stranaka od kojih danas većina ne postoji ni u sećanju njihovih osnivača?

Setim se izbora u DS-u, na kojima je pokojni Zoran Đinđić porazio Dragoljuba Mićunovića.

Poraženi deda Mićun se ljutnuo, otišao iz DS-a i osnovao Demokratski Centar.
Bilo je tu još mnogo odlazaka posle tog prvog – postizbornog, ali mi on ostaje u sećanju zato što se deda Mićun nakon nekog vremena u DS vratio i prihvatio promene koje su nastale. I danas je tamo.

I niko drugi sem njega, u godinama do danas, nije progutao knedlu, zauzdao svoju sujetu i prihvatio da je demokratija nesavršen ali ipak najbolji oblik vladavine do sada.

Neosporno je da su iz DS-a odlazili ljudi koji su imali ili imaju veliki politički i društveni kapital, “viđeni” ljudi u politici i društvu, ali čini mi se ne i ustoj meri pametni.

Zašto tako mislim? Pa prosto zato što su ti ljudi iako nesporno školovani i politički sposobni, donosili glupe i štetne odluke bazirane najvećim delom na ličnoj sujeti. Koju nisu mogli da obuzdaju.

Odluka da se napusti stranka, povede deo članstva, biračkig tela i ostalih resursa uvek je rezultovala delimičnim slabljenjem DS-a, osipanjem biračkog tela razočaranog događajima ali ne i uspehom stranke koja je nastala iz tog čina.

Najduže od svih održao se DSS, trajao je sve do pre par dana, kada je nakon debakla na izborima stranku napustio Vojislav Koštunica, osnivač i ideolog stranke. I na kraju je DSS nestao.

Svaki “begunac” nalazio je opravdanje u “programskim razlikama” sa ostatkom DS-a, da oslabi DS i da nastavi svoju karijeru kao “podrepna muva” nekoj od velikih stranaka.

Naravno da su se slične stvari događale i drugim strankama, ali ni iz daleka toliko koliko DS-u. Daleko od toga da je DS idealna stranka.
Uostalom nastala je i postoji u Srbiji, pa samim tim predstavlja sliku te iste Srbije, kako god nama to prijatno ili neprijatno bilo.

Sve me ovo navodi na zaključak da se politikom u Srbiji dobrim delom bave diletanti, ljudi kojima je samopromocija jedini cilj, a lična korist jedini razlog bavljenja politikom.

To svakako nemože biti dobro ni za politiku u Srbiji, ali ni za ostale segmente društva, obzirom da smo mi malo društvo i svaki potres se u talasima prenosi i na ekonomiju, kultutu, prosvetu i ostale činioce društva.
U Srbiji je SVE politika!

Da li će Bojan Pajtić imati snage, a Dragan Đilas volje i mudrosti da zajedno rade na jačanju DS-a, ili ćemo prisustvovati novom rastakanju i produžetku agonije kako DS-a tako i Srpske države na čijem se čelu nalazi gomila nesposobnih, sujetnih i neodgovornih ljudi, pokazaće dani pred nama.

Ono što lično želim da se istorija ne ponovi.
Želim da nađu volje i snage da prekinu spiralu propadanja Srpskog društva, preuzmu odgovornost i prihvate činjenicu da su obojica bili KANDIDATI DEMOKRATSKE STRANKE, i oni i njihovi potpredsednici i svi drugi izabrani ili imenovani funkcioneri DS-a.

To je potrebno i DS-u, ali i Srbiji kojom danas vlada glupost i teška sujeta.

 I kao što rekoh na početku, nisam ja neka ličnost čija se reč uvažava. Samo razmišljam.