"Kako dati objašnjenje za 220 građana zašto su čekali u vozu osam sati, a
za to vreme nismo mogli dobiti nikog od direktora tih preduzeća,
naglasio je Vučić. Oni sede u toploj sobi i šta ih briga. I
"stručnjaci", koji su na čelu raznih javnih preduzeća, odoše na odmore
po belom svetu, da slave Novu godinu.
Javnost će uskoro saznati i njihova imena. Smeniću ih, jednog po
jednog. Ali ni drugi koji dođu neće biti bolji, zato što svi žive za
"tašnu, mašnu i sekretaricu". Ne možete da nađete mnogo vrednih ljudi i
to je problem Srbije."
Aleksandar Vučić, Novosti, 09.01.2016 g.
Parazitizam - reč koja označava simbiozu između dva organizma u kojoj parazit ima korist na štetu domaćina i koju je u politički vokabular Srbije pre par godina uveo i uz neke druge reči poput partokratija u svakoj prilici koristi Saša Radulović.
I dok je Radulovićevo ponavljanje tih reči u svrhu izgradnje imidža na "teškim rečima" već viđeno, dotle se jedan istinski parazitizam, do sada neviđen, razvija unazad četiri godine da bi se pretvorio u praktično ekosistem koji parazitira na svom "domaćinu", državi Srbiji.
Ima taj parazitirajući ekosistem i svoje ime, naziva se u javnosti Srpskom naprednom strankom (SNS), ali taj je naziv ustvari sinonim za jednu jedinu osobu, osobu koja je personifikacija tog parazitirajućeg ekosistema - Aleksandra Vučića.
Često je i u različitim prilikama A. Vučić na različite načine vređao, omalovažavao i ponižavao građane Srbije nazivajući ih kukavicama, nesposobnima, lenjima, lopovima, neradnicima, naturajući sopstvenu ličnost kao jedinu sposobnu, merodavnu, pismenu, poštenu, vrednu personu, kao polu-boga poštenja i vrednoće.
Pri tome se ni jednog trenutka A. Vučić nije udostojio da iz tih kvalifikacija sopstvenih sunarodnika makar jednom rečju izdvoji one nesrećnike koji su mu u zabludi, zaslapljenosti, očaju, besu čak dva puta poverovali, dva puta za njega glasali, a na kraju dočekali da ih naziva lenjim parazitima koji samo sede i čekaju da im država nešto da.
Mi "ostali" smo znali da je reč o nesposobnom demagogu, ratnom huškaču, Šešeljevom potrčku, koji je ceo svoj "radni" vek proveo upravo kao parazit, hraneći se 23 godine novcem iz budžeta Republike Srbije koji su punili i pune upravo ti nesposobni, lenji, lopovluku i neradu skloni građani, njegovi birači i mi ostali.
Mogao bih razna pogrdna imena upotrebiti u kvalifikaciji lika i dela A. Vučića, ali nema potrebe. Ne da se bojim tužbe ili progona, već jednostavno nisu adekvatne da ga opišu.
Svi njegovi postupci, ponašanja, histerično - cmizdrava kriziranja na primitivno-propagandnim istupanjima poznatim kao KZN, rezultat su činjenice da se dugogodišnji parazit odjednom našao u ulozi domaćina o kojega se sada koristi gomila drugih parazita.
Kreirao je A. Vučić novog domaćina da na njemu parazitira, upravo sopstvenu stranku, i u početku, neko vreme, njegov parazitizam bio je jednosmeran - on je koristio, a SNS davao. A onda su se stvari počele izmicati kontroli i prarazit je od jednom postao i domaćin, a simbioza takva da ako bi pokušao da se otrese sopstvenih parazita izvršio bi političko samoubistvo.
On je kao arhi-parazit prikupio veliku moć i zamašan finansijski plen kroz četiri godine vlasti, međutim vremenom je parazit i sam postajao iskorišćen i sada se na njemu napajaju gomile polu-idiota počev od lokalnih ruralnih sredina do preduzeća, ustanova pa i samih organa Vlade.
I dok je Aleksandar Vučić - parazit uživao u histeričnim pretnjama novinarima, pripadnicima drugih nacija, demokratskim institucijama, razarao sistem, ustoličavao kumove i rodbinu dajući im bezgraničnu moć i resurse, sada Aleksandar Vučić - domaćin počinje da oseća bol, malaksalost, strah. Počinje da uviđa da je okružen parazitima,da više daje nego što uzima, da ga intelektualna elita i srednji sloj ne žele, da svoju vladavinu zasniva samo i jedino na upravo parazitima koji se trude da održe svog domaćina-parazita u životu, sve dok ne pronađu novog, svežeg. Počinje da uviđa da će svi oni svoje stražnjice nekako spasiti, a domaćin će platiti, kako je i red.
Svakim danom A. Vučić se sve više ponaša se kao lisica na kojoj se nakotila gomila buva i krpelja, koja se češe i grize sebe i sve oko sebe, kidiše čak i na svoje, koja se u bunilu svraba zavlači sve dublje u trnje verujući da joj trnje češe izujedanu kožu, a bol olakšava bivstvovanje i da će rane da zacele, a da će lisica ponovo smoći snage i blistavog krzna udarništva i poštenja i na izborima lukavo obrlatiti one iste neradnike, lopove, glupane i kukavice da joj daju glas. I možda i hoće, ali na kraju sve prođe i ma koliko lizala rane lisica na kraju podlegne gnojenju tih rana.
A kad lisica na kraju podlegne, buve i krpelji odu i potraže novu. A ponekad i pre.
