Paraziti, njih 100.000, nagrizaju naše trulo i polumrtvo ekonomsko biće.
Juče napisah tekst koji je za temu imao parazitizam, a danas na Tviteru čitam raspravu započetu epohalnom idejom Saše Radulovića koju je naslovio "Univerzalna socijalna zaštita", čijoj realizaciji su neprijatelji upravo paraziti, njih 100.000. Vojska cela.
O samoj ideji reći ću sledeće: Univerzalna socijalna pomoć kako je zamislio i izneo Radulović operiše sa sumom od 25.000 din za tročlanu porodicu.
Čak i da jeste, a ne sumnjam da jeste, ekonomski moguća, u Srbiji u kojoj veliki deo radne populacije mesečno zarađuje 25.000 din radeći neretko u uslovima bliskim ropstvu ovakvo obećanje političara je .................. (dopuni po želji), a što se mene tiče demagogija lišena dodira sa realnošću.
Elaborirati svoj stav neću, svako ko živi u ovoj zemlji doći će na isti stav nakon malo racionalnog razmišljanja.
Jedino što me interesuje u toj bajci su tih "100.000 parazita" koji su se zaposlili u javnom sektoru po osnovu pripadnosti ili bliskosti nekoj od političkih stranaka.
Za DJB i Radulovića su to "100.000 parazita", a za mene i mnoge od nas su to ljudi, građani, sugrađani, možda ponekome i rođaci, prijatelji, supružnici koji su se sticajem društvenih a pre svega ekonomskih okolnosti našli u situaciji da svoju egzistenciju rešavaju pristajući na polu-robovski status zaposlenih po stranačkoj pripadnosti.
Ne razlikuju se tih 100.000 parazita od nas ostalih koji mnoge svoje probleme svakodnevno rešavamo primenom, takođe koruptivnih, metoda "poznajem ja ovoga ili onoga, pa će mi on to završiti", samo smo mi nama lepi i pošteni jer ne dajemo "desetak" političkoj stranci koja nas je zaposlila, već radimo po sistemu "ja tebi, ti meni". A svi plivamo, plutamo u septičkoj jami korupcije.
A kako čovek dođe u situaciju da postane, prema DJB, parazit? Pa lako, nepodnošljivo lako.
Zaposli se mlad čovek u nekoj radnji. Obzirom da sama radnja a i njen vlasnik uglavnom tek egzistiraju, zaposleni mladac radi za minimum novca a maksimum radnog vremena , na crno.
Mladoj osobi bez porodice 25.000 je dovoljno, a obaveza nema pa mu ni 10 satno radnog vreme ne predstavlja problem. Dani prolaze, godine, plata ista, radi se sve više, a mladac poželi da stvara porodicu. Da li da upita gazdu za bolju platu i bolje radno vreme i rizikuje otkaz ili da "se snalazi". Upita ipak gazdu i dobije iskren i realan odgovor da gazda više ne može, a da je ponuda radne snage tolika da je mladac zamenjiv novim, te da mu je na volju da trpi ili da ide.
Mladac počinje da razmišlja, traži, rovari. Želi da stekne neku sigurnost, a porodica i društvo ga guraju ka tome da su državna jasla jedina sigurna. Kreće polako ka tome, a put do tih jasala vodi preko "jakog čoveka" ili političke prostitucije. Jak čovek nije opcija pa se mladac okreće drugoj i robujući političkoj opciji koja pruža naj više izgleda, delajući u političkom multi level marketingu, naš mladac dolazi u poziciju da se zaposli u javnom sektoru preko politike, a pri tome neretko ima i odgovarajuću školu za to radno mesto. Jeste da je dužan političkoj stranci, jeste da joj daje desetak od zarade neko vreme, ali sad je siguran i bezbedan, može da stvara porodicu.
Ako ga se ne domognu pristalice DJB u lovu na veštice - parazite.
Koliko ovakvih priča znamo po Srbiji, u našem okruženju, porodici možda?
Previše dragi čitaoci, previše.
Nije taj mlad čovek parazit. On je žrtva sistema ili odsustva sistema koji mu onemogućava ga redovnim putem nađe normalno zaposlenje. Žrtva u ovoj priči je i njegov bivši gazda koji bi ga bolje i više platio da je ekonomija ove zemlje bolja i stabilnija, a ponuda radne snage manja, nebi imao izbora ako hoće da ga zadrži pa i sam da zaradi više.
Paraziti su političari koji sopstveni uspon i održanje na vlasti temelje na ljudskoj muci i nesreći, propagirajući prazne priče bez ideje kako i čime da uspostave i na noge povrate ekonomiju i privredu zemlje u kojoj ništa veliko i ozbiljno od industrije više ne postoji.
Paraziti su političari koji podilaze biračima obećavajući im socijalu umesto posla, otpuštanje drugih umesto zapošljavanja njih, nekakvu osvetu ili ponižavanje onih koji su već poniženi.
Lako je punog stomaka pričati o velikim idejama.
Da li ja to nisam za ukidanje stranačkog zapošljavanja?
Ili sam pristalica partokratije kako me povremeno etiketiraju pojedine pristalice DJB?
Odgovor je jednostavan: Nemam ja tu protiv čega i zašta da budem, oboje su svršena stvar.
Ukidanje partijskog zapošljavanja i ukidanje partokratije uradio je A. Vučić, barem on tako tvrdi. Doduše u neku ruku to i jeste istina, jer zapošljavanje i vladavina se u Srbiji danas svodi na parazitsku udrugu zvanu SNS, a ne na partije.
Ono zašta ja jesam jeste ponovno podizanje ekonomije ove zemlje, postavljanje na zdrave noge "velike industrije" koju će zatim pratiti mnogo male privrede. U takvom okruženu će bez ikakvog partijskog uticaja posao nalaziti mnoštvo radnika, prema sposobnosti, kavlifikaciji i znanju.
Trgovina radnim mestima nestaće onda kada radno mesto postane stvar izbora i afiniteta građana , a ne valuta kojom se kupuje lojalnost političaru ili partiji.
Do tada je dug put, mada ne previše dug, i počinje prestankom davanja bedastih obećanja gladnim građanima.
Nema časti u gladnog čoveka, ni časti ni ponosa.
Samo potreba.
P.S. Paraziti ne konzumiraju trulo i polumrtvo. To rade strvožderi.
Juče napisah tekst koji je za temu imao parazitizam, a danas na Tviteru čitam raspravu započetu epohalnom idejom Saše Radulovića koju je naslovio "Univerzalna socijalna zaštita", čijoj realizaciji su neprijatelji upravo paraziti, njih 100.000. Vojska cela.
O samoj ideji reći ću sledeće: Univerzalna socijalna pomoć kako je zamislio i izneo Radulović operiše sa sumom od 25.000 din za tročlanu porodicu.
Čak i da jeste, a ne sumnjam da jeste, ekonomski moguća, u Srbiji u kojoj veliki deo radne populacije mesečno zarađuje 25.000 din radeći neretko u uslovima bliskim ropstvu ovakvo obećanje političara je .................. (dopuni po želji), a što se mene tiče demagogija lišena dodira sa realnošću.
Elaborirati svoj stav neću, svako ko živi u ovoj zemlji doći će na isti stav nakon malo racionalnog razmišljanja.
Jedino što me interesuje u toj bajci su tih "100.000 parazita" koji su se zaposlili u javnom sektoru po osnovu pripadnosti ili bliskosti nekoj od političkih stranaka.
Za DJB i Radulovića su to "100.000 parazita", a za mene i mnoge od nas su to ljudi, građani, sugrađani, možda ponekome i rođaci, prijatelji, supružnici koji su se sticajem društvenih a pre svega ekonomskih okolnosti našli u situaciji da svoju egzistenciju rešavaju pristajući na polu-robovski status zaposlenih po stranačkoj pripadnosti.
Ne razlikuju se tih 100.000 parazita od nas ostalih koji mnoge svoje probleme svakodnevno rešavamo primenom, takođe koruptivnih, metoda "poznajem ja ovoga ili onoga, pa će mi on to završiti", samo smo mi nama lepi i pošteni jer ne dajemo "desetak" političkoj stranci koja nas je zaposlila, već radimo po sistemu "ja tebi, ti meni". A svi plivamo, plutamo u septičkoj jami korupcije.
A kako čovek dođe u situaciju da postane, prema DJB, parazit? Pa lako, nepodnošljivo lako.
Zaposli se mlad čovek u nekoj radnji. Obzirom da sama radnja a i njen vlasnik uglavnom tek egzistiraju, zaposleni mladac radi za minimum novca a maksimum radnog vremena , na crno.
Mladoj osobi bez porodice 25.000 je dovoljno, a obaveza nema pa mu ni 10 satno radnog vreme ne predstavlja problem. Dani prolaze, godine, plata ista, radi se sve više, a mladac poželi da stvara porodicu. Da li da upita gazdu za bolju platu i bolje radno vreme i rizikuje otkaz ili da "se snalazi". Upita ipak gazdu i dobije iskren i realan odgovor da gazda više ne može, a da je ponuda radne snage tolika da je mladac zamenjiv novim, te da mu je na volju da trpi ili da ide.
Mladac počinje da razmišlja, traži, rovari. Želi da stekne neku sigurnost, a porodica i društvo ga guraju ka tome da su državna jasla jedina sigurna. Kreće polako ka tome, a put do tih jasala vodi preko "jakog čoveka" ili političke prostitucije. Jak čovek nije opcija pa se mladac okreće drugoj i robujući političkoj opciji koja pruža naj više izgleda, delajući u političkom multi level marketingu, naš mladac dolazi u poziciju da se zaposli u javnom sektoru preko politike, a pri tome neretko ima i odgovarajuću školu za to radno mesto. Jeste da je dužan političkoj stranci, jeste da joj daje desetak od zarade neko vreme, ali sad je siguran i bezbedan, može da stvara porodicu.
Ako ga se ne domognu pristalice DJB u lovu na veštice - parazite.
Koliko ovakvih priča znamo po Srbiji, u našem okruženju, porodici možda?
Previše dragi čitaoci, previše.
Nije taj mlad čovek parazit. On je žrtva sistema ili odsustva sistema koji mu onemogućava ga redovnim putem nađe normalno zaposlenje. Žrtva u ovoj priči je i njegov bivši gazda koji bi ga bolje i više platio da je ekonomija ove zemlje bolja i stabilnija, a ponuda radne snage manja, nebi imao izbora ako hoće da ga zadrži pa i sam da zaradi više.
Paraziti su političari koji sopstveni uspon i održanje na vlasti temelje na ljudskoj muci i nesreći, propagirajući prazne priče bez ideje kako i čime da uspostave i na noge povrate ekonomiju i privredu zemlje u kojoj ništa veliko i ozbiljno od industrije više ne postoji.
Paraziti su političari koji podilaze biračima obećavajući im socijalu umesto posla, otpuštanje drugih umesto zapošljavanja njih, nekakvu osvetu ili ponižavanje onih koji su već poniženi.
Lako je punog stomaka pričati o velikim idejama.
Da li ja to nisam za ukidanje stranačkog zapošljavanja?
Ili sam pristalica partokratije kako me povremeno etiketiraju pojedine pristalice DJB?
Odgovor je jednostavan: Nemam ja tu protiv čega i zašta da budem, oboje su svršena stvar.
Ukidanje partijskog zapošljavanja i ukidanje partokratije uradio je A. Vučić, barem on tako tvrdi. Doduše u neku ruku to i jeste istina, jer zapošljavanje i vladavina se u Srbiji danas svodi na parazitsku udrugu zvanu SNS, a ne na partije.
Ono zašta ja jesam jeste ponovno podizanje ekonomije ove zemlje, postavljanje na zdrave noge "velike industrije" koju će zatim pratiti mnogo male privrede. U takvom okruženu će bez ikakvog partijskog uticaja posao nalaziti mnoštvo radnika, prema sposobnosti, kavlifikaciji i znanju.
Trgovina radnim mestima nestaće onda kada radno mesto postane stvar izbora i afiniteta građana , a ne valuta kojom se kupuje lojalnost političaru ili partiji.
Do tada je dug put, mada ne previše dug, i počinje prestankom davanja bedastih obećanja gladnim građanima.
Nema časti u gladnog čoveka, ni časti ni ponosa.
Samo potreba.
P.S. Paraziti ne konzumiraju trulo i polumrtvo. To rade strvožderi.
Нема коментара:
Постави коментар