Bliže se izbori.
Još par jutara pa će na “videlo dana” izaći narodna volja, a za vox populi znamo je za demokratiju i demokratsko društvo praktično kamen temeljac, doduše ne kao onaj za Beograd na vodi i njemu slični, već oslonac na kome počiva legitimitet vlasti kojoj narod ukaže poverenje, na ograničen rok.
E sad, to narodno poverenje bi trebalo da se teško stiče a jako lako izgubi, ali narod u pogledu davanja poverenja ima dvostruke aršine mada neretko Srpski narod takvo ponašanje spočitava neomiljenom imaginarnom entitetu znanom kao svetska zajednica.
Jedan aršin Srpski narod ima za političku grupaciju poznatu kao demokratska, a sasvim drugi za grupaciju koju prepoznajemo kao narodnjačko – nacionalističku.
Demokratske snage uspele su zemlju da podignu iz pepela i zgarišta ratova devedesetih, o kojima ovom prilikom nebih, da sa 10 Maraka penzije za par godina doteraju do impozantnih 400 Maraka (cca 200 Evra), da nas nauče da se gorivo kupuje na pumpi, cigarete u trafici, a da je kupovina životnih namirnica i potrepština u prodavnicama ne privilegija već svakodnevna dosadna pojava.
Narodnjačko-nacionalistički korpus sa druge strane zadužio je devedesetih i opljačkao Srbadiju, uveo je u ratove u kojima su ginuli, od kojih su u svet bežali, a koje su sve redom izgubili (dobro sem onoga kad su pobedili NATO alijansu ), doveo u Srbiju reku nesrećnog izbeglog življa iz svakog kraja bivše Jugoslavije, i ubedio Srblje da su nebeski narod te da im trivijalne stvari poput benzina, cigareta, hrane pa čak i života i ne treba puno. Razbucao je taj korpus kompletnu ekonomiju,opljačkao neverovatne novce, a veliki i manji privredni sistemi održavani su patriotizmom i parolama, kao i povremeni policijskim tretiranjem gladnog ali ponosnog Srblja ali i ljubavlju prema Vođi!
Vođa! Vođa je bio zamena za sve, za mrtve komšije nevernike, za proklete novce kojih nema, za pristojan obrok, za izdajničku decu koja su pobegla od ratova u svet, za sve što Srbadija nije bila Vođa je bio zamena.
A onda su došle demokratske promene i mrski demokratski blok je pored svega gore navedenog učinio i nešto neoprostivo, ostavio je Srbadiju bez Vođe! I ne samo to nego je Vođa kao i svaki lopov i secikesa završio u bajbokani, još neprijateljskoj, a Srbadija je počela malo javno ali naj više u dubini duše mrzeti pokvarene sluge sveCke zajednice i čekati novu priliku da izrodi Vođu.
U čekanju vođe Srbin je živeo iz dana u dan mrzeći one koji su mu obezglavili državu, išao na posao bez plate, pomalo kraduckao i sabotirao oko sebe sve, vazdižući povremeno lokalne ološe i sitne kabadahije u pokušaju da od blata i otpada napravi zamenu za Vođu!. Neretko je dopuštao i “ovnu i govnu” da se pod plaštom “demokratskih promena” vazdigne do malog vođe, da ga pljačka i ponižava, pripisujući sve to ne “ovnu i govnu” već demokratskom bloku.
A demokratski blok je namesto da reže i odseca sve trulo i gnjilo pustio da zbog malo popularnosti i glasa na izborima gangrena zahvati celo društvo i svojom glupošću i kukavičlukom je doveo do toga da snosi posledice svega što se zapravo dogodilo pod narodnjačko-nacionalističkom upravom. Sujeta i gramzivost zamenili su viziju i čast.
A onda se rodio Vođa!
Dobro, nije se baš rodio više je procvetao kao cvet uzgajan od mangupa iz demokratskog bloka, te se izmakeo kontroli tvoraca i preuzeo ulogu koju mu je Srbadija rado poverila.
VOĐA! Koji može sve, uvek je u pravu, nikada ne laže sem što uglavnom ne postiže da ispuni obećano od silnih problema sa rejtingom i pogrdnim peder skandiranjem. Vođa je odjednom zasijao na nebu Srbinovom kao onaj koji će ga osloboditi svih briga i problema, a ako se priključi stadu, Srbin će moći da postane neko i nešto, drmator, doduše mora da se okiti diplomicom kakvog eminentnog kursa u trajanju od mesec-dva, ali mala je to žrtva da se služi Vođi!.
A Vođa! pravi, ume da nagradi, da pomazi, pomiluje, da pusti Srbina gladnog osvete da glođe i po prašini razvlači demokratski blok.
Neće se Vođa! o svome dobru starati, to će mister Bler za njega raditi, već će se žrtvovati, nehajno sebe davati na svakom milimetru, svake sekunde i minute, sve gedajući u ogledalo rejtinga i popularnosti.
Ume doduše Vođa! i da zbuni, malo da Kosovo u nezavisnost da pogura, plate i penzije da umanji, kumove i rodbinu titulama, poslovima i kvadratima opskrbi, da oreol evropejca na glavu natakne, da svakog pokajnika demokratskog, ako klekne i na vernost mu se na Šljamformeru zakune, pod svoje skute primi.
Ali ne haje Srbin, jer ima se Vođa! koji će već svima dohakati, u državu mito i korupciju vratiti, poslušne pse maziti i hraniti, benzin u flašice, a cigare na buvljake kako i dolikuje izmestiti, kamenje temeljno po Srbiji posejati i lepa od lepših obećanja davati, institucije razoriti, a na televizije umesto dosadnog obrazovnog programa veštačke ekstremitete i zabavu za svoj narod i bahanalije svake vrste vratiti.
Sve će biti isto, samo starog Vođe nema. On pije lipov čaj o svakij letnjoj kiši.
I tako,još koji dan, čekam vox populi.
Mada unapred znam šta čekam, ne prestajem da se razumu i svesti svojih savremenika meni sličnih nadam. Da se nadam se da će spoznati da nije demokratski blok sastavljen od “ovna i govna”,mada izvesno i toga ima, da postoji veliko mnoštvo čestitog sveta, starog ali i novog, mudrog, vrednog, poštenog.
Ludina nada?
Možda.
Verujem da nije.
Još par jutara pa će na “videlo dana” izaći narodna volja, a za vox populi znamo je za demokratiju i demokratsko društvo praktično kamen temeljac, doduše ne kao onaj za Beograd na vodi i njemu slični, već oslonac na kome počiva legitimitet vlasti kojoj narod ukaže poverenje, na ograničen rok.
E sad, to narodno poverenje bi trebalo da se teško stiče a jako lako izgubi, ali narod u pogledu davanja poverenja ima dvostruke aršine mada neretko Srpski narod takvo ponašanje spočitava neomiljenom imaginarnom entitetu znanom kao svetska zajednica.
Jedan aršin Srpski narod ima za političku grupaciju poznatu kao demokratska, a sasvim drugi za grupaciju koju prepoznajemo kao narodnjačko – nacionalističku.
Demokratske snage uspele su zemlju da podignu iz pepela i zgarišta ratova devedesetih, o kojima ovom prilikom nebih, da sa 10 Maraka penzije za par godina doteraju do impozantnih 400 Maraka (cca 200 Evra), da nas nauče da se gorivo kupuje na pumpi, cigarete u trafici, a da je kupovina životnih namirnica i potrepština u prodavnicama ne privilegija već svakodnevna dosadna pojava.
Narodnjačko-nacionalistički korpus sa druge strane zadužio je devedesetih i opljačkao Srbadiju, uveo je u ratove u kojima su ginuli, od kojih su u svet bežali, a koje su sve redom izgubili (dobro sem onoga kad su pobedili NATO alijansu ), doveo u Srbiju reku nesrećnog izbeglog življa iz svakog kraja bivše Jugoslavije, i ubedio Srblje da su nebeski narod te da im trivijalne stvari poput benzina, cigareta, hrane pa čak i života i ne treba puno. Razbucao je taj korpus kompletnu ekonomiju,opljačkao neverovatne novce, a veliki i manji privredni sistemi održavani su patriotizmom i parolama, kao i povremeni policijskim tretiranjem gladnog ali ponosnog Srblja ali i ljubavlju prema Vođi!
Vođa! Vođa je bio zamena za sve, za mrtve komšije nevernike, za proklete novce kojih nema, za pristojan obrok, za izdajničku decu koja su pobegla od ratova u svet, za sve što Srbadija nije bila Vođa je bio zamena.
A onda su došle demokratske promene i mrski demokratski blok je pored svega gore navedenog učinio i nešto neoprostivo, ostavio je Srbadiju bez Vođe! I ne samo to nego je Vođa kao i svaki lopov i secikesa završio u bajbokani, još neprijateljskoj, a Srbadija je počela malo javno ali naj više u dubini duše mrzeti pokvarene sluge sveCke zajednice i čekati novu priliku da izrodi Vođu.
U čekanju vođe Srbin je živeo iz dana u dan mrzeći one koji su mu obezglavili državu, išao na posao bez plate, pomalo kraduckao i sabotirao oko sebe sve, vazdižući povremeno lokalne ološe i sitne kabadahije u pokušaju da od blata i otpada napravi zamenu za Vođu!. Neretko je dopuštao i “ovnu i govnu” da se pod plaštom “demokratskih promena” vazdigne do malog vođe, da ga pljačka i ponižava, pripisujući sve to ne “ovnu i govnu” već demokratskom bloku.
A demokratski blok je namesto da reže i odseca sve trulo i gnjilo pustio da zbog malo popularnosti i glasa na izborima gangrena zahvati celo društvo i svojom glupošću i kukavičlukom je doveo do toga da snosi posledice svega što se zapravo dogodilo pod narodnjačko-nacionalističkom upravom. Sujeta i gramzivost zamenili su viziju i čast.
A onda se rodio Vođa!
Dobro, nije se baš rodio više je procvetao kao cvet uzgajan od mangupa iz demokratskog bloka, te se izmakeo kontroli tvoraca i preuzeo ulogu koju mu je Srbadija rado poverila.
VOĐA! Koji može sve, uvek je u pravu, nikada ne laže sem što uglavnom ne postiže da ispuni obećano od silnih problema sa rejtingom i pogrdnim peder skandiranjem. Vođa je odjednom zasijao na nebu Srbinovom kao onaj koji će ga osloboditi svih briga i problema, a ako se priključi stadu, Srbin će moći da postane neko i nešto, drmator, doduše mora da se okiti diplomicom kakvog eminentnog kursa u trajanju od mesec-dva, ali mala je to žrtva da se služi Vođi!.
A Vođa! pravi, ume da nagradi, da pomazi, pomiluje, da pusti Srbina gladnog osvete da glođe i po prašini razvlači demokratski blok.
Neće se Vođa! o svome dobru starati, to će mister Bler za njega raditi, već će se žrtvovati, nehajno sebe davati na svakom milimetru, svake sekunde i minute, sve gedajući u ogledalo rejtinga i popularnosti.
Ume doduše Vođa! i da zbuni, malo da Kosovo u nezavisnost da pogura, plate i penzije da umanji, kumove i rodbinu titulama, poslovima i kvadratima opskrbi, da oreol evropejca na glavu natakne, da svakog pokajnika demokratskog, ako klekne i na vernost mu se na Šljamformeru zakune, pod svoje skute primi.
Ali ne haje Srbin, jer ima se Vođa! koji će već svima dohakati, u državu mito i korupciju vratiti, poslušne pse maziti i hraniti, benzin u flašice, a cigare na buvljake kako i dolikuje izmestiti, kamenje temeljno po Srbiji posejati i lepa od lepših obećanja davati, institucije razoriti, a na televizije umesto dosadnog obrazovnog programa veštačke ekstremitete i zabavu za svoj narod i bahanalije svake vrste vratiti.
Sve će biti isto, samo starog Vođe nema. On pije lipov čaj o svakij letnjoj kiši.
I tako,još koji dan, čekam vox populi.
Mada unapred znam šta čekam, ne prestajem da se razumu i svesti svojih savremenika meni sličnih nadam. Da se nadam se da će spoznati da nije demokratski blok sastavljen od “ovna i govna”,mada izvesno i toga ima, da postoji veliko mnoštvo čestitog sveta, starog ali i novog, mudrog, vrednog, poštenog.
Ludina nada?
Možda.
Verujem da nije.
