Nedelja je dan kada se u srpskom seoskom domaćinstvu više odmara a manje radi nego ostalim danima. Tako je nekada bilo, danas je tako samo sporadično, u domaćinstvima koji imaju više čeljadi ili barem poneko mlađe od 50.
U domaćinstvima poput deda Jeftinog, Nedelja i nije dan odmora barem ne u naj većem delu. Sa svojih skoro 80 godina radna nedelja mu je kratka, kratak mu je i letnji dan, da postigne sve što nema ko drugi.
Popodnevni vazduh na obodu planine Cer, u danu kao ovaj sunčani junski, obično je vreo poput saharskog, ispunjen prašinom i pokojom zalutalom mušicom.
Danas je duvao vetar, jači i na momente prohladan. Dedu sam zatekao na vratima štale, sa osmehom na licu, škrtim onim, seljačkim, težačkim. Radostan je što nas vidi kao i svaki vikend kad se uspnemo iz reke do njihove kuće na brdu, par kilometara udaljene od naše vikendice.
I da vam odmah kažem, nije Jefta moj deda, onako po familiji. Ja ih više nemam, posledniji je odlutao na bolje mesto pre koju godinu. Njega sam usvojio kao mog dedu, zaslužio je, a i ja sam valjda pa je on to tako i prihvatio (a i svoje dece nema), ali to je neka druga priča.
Elem sedosmo za sto, pod orahom u vrhu avlije, zelene i pokošene kao da je u pitanju stadion kakvog prvoligaša, a ne avlija domaćina od osamdeset leta. Nas troje i deda Jefta.
Priča kako mu je babu Rosu dan pre odvezao rođak u grad, kod lekara, danima ima muku sa stolicom, ne popušta je.
Lekari je ostavili u bolnici, na infektivnom odelenju, da vide od čega je nastao problem.
Mučan je život dvoje staraca u selu, u mali u kojoj je ostalo manje od 10 seljana, u kojoj nemaš koga sahranu da poslužuje naći. Bez mlađeg sveta, bez komšiluka za kratke zimske i duge dane letnje, za druženje i razgovor, za rad i ispomoć...svaki je dan muka velika.
Veli deda kako mu je baba svojim ostankom u bolnici sve planove pokvarila, naročito onaj o bacanju đubriva po kukuruzu jer "Nema ko da gotovi, šta ljudima da dadem da jedu. Baba mi se pobolela, a ja đubrivo bacio nisam" jada se deda Jefta. Tužan je. Nije ta tuga samo zbog kukuruza, upravo nije uopšte zbog toga.
Moje devojke odlaze da beru jagode, a nas dvojica ostajemo za stolom, pod orahom, u hladovini.
Ispred nas pukao pogled prema susednom brdu, more zelenila iz kojeg proviruju tu i tamo po koja kuća, blizu a daleko.
Ćutke sedimo neko vreme, a onda deda započinje priču o onome što obojica već znamo, njegovom strahu od babine smrti i životu samačkom, usamljeničkom do sopstvenog kraja. Pričamo o tome kako nema nikoga u okolini ni hleb da im kupi, donosimo ga mi vikendom, jer kupiti ga mora, babu pritisle godine pa jedva po nekad i lepinju uspe da namesi.
Ima deda kravu, odličnu, služi on nju kao da je kakva princeza, nekoliko mu je teladi već otelila, a i mlekom je izdašna, 10-12 litara svaki dan. Sad je to mleko postalo teška muka. Do jesenas imao je kome i da ga preda, da naplati neki dinar i popravi penziju, da nešto i pretekne nakon što poplaća račune i pokupuje lekove. Od jesenas mleko nema kome, mlekara jedna propala, a druga tu ne zalazi. A i on ima do zbirnog mesta 150 metara uz brdo, 150 metara pomnoženih sa 80 godina, bolje što niko ne dolazi da skuplja mleko.Lakše mu je, sad ga baca, svaki dan 12 litara. Nema ga kome, nikom ne treba, a i on da ga tegli uz brdo ne može.
Pričamo kako je pre samo petnaest godina u mali živelo 25 duša, a danas ih ima svega 8, a za pet godina samo dve. Ovog je proleća umrlo njih četvoro.
Pričamo o mogućoj babinoj smrti. Pravimo plan šta da se radi. Moramo. Život u tim krajevima surova je realnost, smrt nekako donosi olakšanje od svakodnevnih muka.
A muke su velike. Nema nikoga danima vrata da otvori, televizor i telefon jedini su sagovornici babi i dedi, od vikenda do vikenda i mojih dolazaka. Tih par sati kada dođemo zaboravi deda na muke, na to što kiša ne padnu po Trojicama, a baš bi valjala. Na to da nema ko ražnjeve da odbere nego se on vukao sa dva, tri ražnja pola jutra, pa se pored njihove težine borio i sa svojom astmom, a onda i sa babinom grdnjom što kasni za doručak. Zaboravi na trenutak deda i to što je okopao i zalomio vinograd, al' ga još nije polio, a lepo je poneo. Nadamo se lepom vinu, crnom, za Đurđic.
Ide priča moja i njegova, dotakne se i njegovog brata čiji će jedini sin, kada se oženi, ostati da živi u Subotici, neće se vraćati, a kuće Maksimovića ostaće puste i zatarabljene, bez dima iz odžaka.
Samo će se duhovi godina prošlih i života negdašnjih povijati oko napuštenih magaza, oko urušenih bunara i natrulih čardaka punih prašine i paučine namesto zlatozrnih klipova.
I proći ću ponekad tim krajevima, osluškivati te duhove, možda u nekakvoj svojoj ludosti pričati sa njima, sećati se dana kojih više nema. I ljudi.
Voleo bi deda da nestane, u trenutku da se agonija prekine, da štranjku uzme i okači se. Ali ne može. Navikao je da živi, da se povija do zemlje crne pod teretom života, da stenje i gura. I tako dan po dan.
Nadamo se da će baba progurati, nada je to ludina, jer i ako progura težak se život nastavlja, dan po dan.
Rastajemo se. Odlazim svojim putem, do sledećeg vikenda i susreta, ako ga bude.
Deda odlazi u baštu, ovce ga čekaju, vreme je da ih zatvara.
Mrak se polako spušta nad malu, noć kratka a dugačka, sat po sat.
I tako, dan po dan, umire srpski domaćin, sa babom il' bez, a potpuno sam.
Нема коментара:
Постави коментар