Graditelj ostrva

Davno je bilo kada sam se u belim gaćama kupao skupa sa hababima u plićacima i virovima Vrbasa, naočogled prolaznika usred Banja Luke.
Kupanje je uvek započinjalo na obali reke pored kajak kluba, par stotina metara nizvodno od Kastela, velike stare očuvane Turske tvrđave i starog gradskog mosta koji je vodio u deo grada koji smo svi zvali - preko Vrbasa.
Ta tačka na reci u gradu je bila poznata kao Halil, gradsko kupalište na kom su se generacije Banjalučana kupale, od najmlađih pa do najstarijih.
Kako je Vrbas planinska i brza reka, a obale i korito su joj kamenite, travnata i drvećem zasenjena površina Halila bila nešto najbliže plaži. Ustvari nama je bila plaža. Gradskoj raji.
Nedaleko odatle, stotinjak metara uzvodno, skoro pod samim Kastelom, nicalo je ostrvo.
Kažem nicalo, jer je nastajalo veštačkim putem, dejstvom čovekove sile, snagom jednog jedinog čoveka - Alije.

Alija je bio, malo je reći čovek. Bio je lik. Lik koji je mogao ući u priču boljeg pisca nego sam ja, lik koji je ostao u sećanju generacija gradske raje jer je i sam bio to, gradska raja.
Ale kako smo ga zvali ili ludi Ale kako su ga izazivali luđi od njega, bio je osobenjak, čovek o kome su gradom kružile razne legende i priče. Neke su objašnjavale njegov život, a neke njegov karakter i ponašanje, ali ni jedna nije objasnila njegove sposobnosti i duh koji je ispoljavao samo povremeno.
Ale se pojavljivao svugde, u svim delovima grada, bez ikakve posebne uočljive rutine.
Nizak i debeljuškast, loptaste glave sa uredno podkresanim firer brčićima i glavom uprtom ka zemlji, Ale je bio prepoznatljiv po beretki koju je retko skidao sa skoro potpuno ćelave glave i jednostavnim cegerom od tamno smeđe kože.
Ta dva ukrasa nije izostavljao nikada, bez obzira na doba godine ili garderobu koju nosi, dugački vuneni kaput zimi, košulju kratkih rukava leti ili radničku jaknu u dobima između. Nikada osim jednog dana u godini, prvog dana Bajrama.
Na taj dan Alija bi se pojavio u kafani obučen u teget plavo odelo na štrafte, uredno na ivicu opeglanim opeglanim pantalonama, nasmejan i raspoložen, čašćavajući svakoga ko tog dana u kafanu kroči. Meze i piće na njegov račun.
Rekoh da su o njemu pričane legende.
Jedna je govorila o tome da je u ratu zadobio mnoštvo rana od gelera, a da su mu se nekoliko krhotina zabole u glavu pa tu i ostale. Druga je pak pričala da su ga u ratu uhvatili fašisti i streljali, ali ga nisu ubili već mu se zrno zarilo u glavu i ostalo.
Bilo šta je od toga tačno ili pak nešto drugo osavilo je na Aliju vidljive posledice.
Ale je dane provodio šetajući gradom i puneći svoj ceger čepovima od flaša, metalnim u to doba, od piva, kisele vode, sokova. Kažu da je tako zarađivao, iako je imao penziju kao učesnik u NOB i ranjenik sa posledicama.
Sve vreme bi pričao sam sa sobom, pogleda uprtog u zemlju čak i kad ulicu prelazi. Retko je razgovarao sa ljudima, retkim, koje je iz nekog samo njemu znanog razloga poštovao i sa kojima je izmenjivao po koju rečenicu i nudio ih cigaretama koje je uvek sobom nosio, a da ga ja nikada nisam video da i sam puši.
Ponekad su ga zbog tog razgovaranja sa sobom deca ali i omladina zavitlavali i nazivali pogrdno "ludi Ale".
Decu bi samo pojurio kratko, ali stariji su rizikovali da ih sustigne kamen ili komad cigle koji je Ale u džepu nosio i nepogrešivo precizno bacao. Tu je odbranu koristio i protiv neopreznih i tada malobrojnih vozača koji se nisu zaustavili kad on krene preko uilice.
Deci koja su ga pozdravljala učtivo umeo je da pruži kesicu sa bombonama na posluženje.
Ipak, od svih čudnih osobina i ponašanja, Ale mi je u sećanju ostao po dve.
Druga je bila opsesija da napravi svoje ostrvo sred Vrbasa, a prva njegovo nepogrešivo poznavanje imena vlasnika i brojeva tablica automobila.
Ta osobina bila je prosto zapanjujuća.
Iako je, prema današnjim merilima, u Banja Luci tada bilo malo automobila ipak su se brojali stotinama, a Ale je znao imena vlasnika registar tablica za svaki auto koji ga upitamo.
Ta njegova osobina ostavljala nas je bez reči. Ponekad smo dane provodili sakupljajući imena ljudi i brojeve tablica u nameri da testiramo Aliju i pronađemo barem jedno ime koje nezna, ali uzalud. Nikad u tome nismo uspeli.
Duboko verujem da nije znao baš svako ime i tablicu, ali je znao dovoljno da to zauvek upamtim.
Druga njegova osobina, bolje rečeno opsesija zbog koje sve ovo i pišem, bila je beskrajna ljubav prema Vrbasu. Voleo ga je toliko da mu je jedina želja koju je ikada javno izrekao bila da živi usred Vrbasa.
I zato je sebi počeo da gradi ostrvo. Dovlačio je kamen, metodično ga gomilao i po nekakvom projektu u svojoj glavi danima je leti stvarao svoje ostrvo.
Nije tražio niti dozvoljavao da mu iko pomogne, kao da se plašio da mu ne naruše zamišljeno.
U početku bila je to gomila kamena u reci, na kojoj se mogao videti Ale kako sedi praveći pauzu izmedju valjanja kamenih gromada. S leta naredne godine, kada se vodostaj normalizuje, Ale bi popravljao nastale "kvarove", a zatim predano nastavljao gradnju dalje. Iz dana u dan njegovo je ostrvo dobijalo na dužini i širini,ali i na visini toliko da se nakon jednog leta njegovo ostrvo videlo izvan vode cele zime uprkos zimskom vodostaju.
Tako se nakon par godina dogodilo ono o cemu je Ale i sanjao. Jedno je Julsko jutro Ale osvanuo na ostrvu u malom, od šatorskih krila improvizovanom šatoru. 
Svet je bio njegov. Živeo je u sred Vrbasa na sopstvenim rukama napravljenom, svom ostrvu. Kako je Jul mesec tih godina bio mesec za letovanja i odmore, nije ga mnogo Banjalučana videlo.
Oni koji su pešice prelazili most pozdravljali su ga ili se čudom čudili njegovoj "ludosti".
Proveo je Ale tako nekoliko dana kao stanovnik Vrbasa, jedini covek u Banja Luci koji živi usred reke.
A onda su ga "iselili". Policija ga je odnela sa ostrva, pošto svojim nogama hteo da hoda nije. Smestili su ga par dana na psihijatrijsko odeljenje bolnice.
Ne zato što su ga proglasili ludim, vec da bi radnici komunalnog preduzeca mogli da rasture njegovo ostrvo.
Svima je bilo jasno da će ako to ne urade morati ponovo da ga "iseljavaju" iz reke.
Tako je Ale pored prvog stanovnika reke postao i prvi iseljeni stanovnik reke.
Nakon što su ga pustili pokušao je Ale da se vrati na popravku ostrva ali su ga policajci priveli i , kažu neki, po debelom mesu ubedili da odustane.
Ipak ljubav i opsesija su bile jače i Ale se vraćao ostrvu u noćima kada je mogao raditi spram mesečine, ali nikada više nije bio stanovnik sredine reke Vrbas.

Davno je bilo ovo o čemu sam pisao. Drugo vreme i drugi svet.
Bezbrižno vreme moga detinjstva u gradu iz koga sam zauvek otišao, a koji je u meni zauvek ostao.
Banja Luka. Više je nema.