DRAGUTIN

Dragutin , po zanimanju mašinski tehničar, nezaposlen, na početku pedesetim, otac dvoje odrasle dece, bivši demokrata, danas ostrašćeni glasač i obožavaoc A. Vučića.

Kako je Dragutin od bivšeg simpatizera i aktiviste demokratskog oporedeljenja postao ostrašćeni glasač i obožavaoc A. Vučića?

Krenimo redom.

           Rođen sredinom šezdesetih, u zenitu socijalističkog samoupravljanja, Dragi (nadimak su mu dale tetka i baka) je proživeo srećno detinjstvo u dinamično razvijanom gradu u Srbiji. Kao i sva radnička deca tih godina, Dragi je imao bezbrižno detinjstvo uz mnoštvo lepih uspomena satkanih od odlazaka kod dede seljaka - domaćina na zimovanje podno planine, letovanja u radničkim odmaralištima sa roditeljima, a kasnije u školskim sa drugarima iz škole.

Otac radnik u tada gigantu mašinske industrije, majstor i varilac po struci, zarađivao je dovoljno novca te se majka iako trgovac po zanimanju nije ni zapošljavala, već se posvetila kao i mnoge majke tih godina podizanju Dragutina i njegove mlađe sestre.  

Školski dani su protekli brzo uostalom kao i svako detinjstvo. Bili su ispunjeni zadovoljstvima kakva su u to vreme bila uobičajena. Polazak u školu pratile su nove patike, a kasnije i Rifle (model farmerica), a petice i četvorke u đačkoj knjižici kićene su novčanicama koje su u nju sve takmičeći se ulagale babe,tetke,ujne, kumovi, dede i naravno roditelji. Time su odlični đaci nagrađivani a oni osrednji stimulisani da budu još bolji.

U početku detinjstva Dragi je kao i druga deca uživao u svilenim bombonama, a kasnije su na red stigli i kremići, sladoledi i Životinjsko carstvo, ničega previše i na volju, a opet svega dovoljno i na radost. Znao se i red. Večera je bila u sedam, crtani film u sedam i petnaest, a vreme za odlazak na počinak poklapalo se sa početkom dnevnika, tačno u pola osam, svakoga dana. Kada roditeljima dođu gosti, Dragi i sestra povlačili su se u svoju sobu, u dvosobnom stanu, ne mešajući se u priče koje su pričali odrasli.

             Kako se približavalo vreme polaska u srednju školu, otac je Dragutina savetovao da uči, da upiše mašinsku školu, izuči za tehničara a onda na fakultet u Beograd, inženjer da postane.

Shvatao je otac da se od zanata sve teže živi, posla je bivalo manje a i novac nije više vredeo kao nekada. Krize i nestašice pogađale su zemlju sve češće, falilo je deterdženta i ulja i kafe i goriva i još vazdan koječega pa su uvođeni bonovi koji su male zalihe i količine delili na građane, ne baš tako pošteno i ravnopravno. Sedamdesete godine protekle su u vihoru ustavnih promena u SFRJ i stalnih tenzija u zemljama u okruženju.

            Dragutin je po završetku mašinske škole otišao da oduži dug državi,  u daleku Sloveniju da odsluži vojni rok. Tih 80-tih godina, nakon smrti Tita, usledile su  turbulencije i provokacije što komšija i dojučerašnjih prijatelja spolja što secesionista i bratskih naroda iznutra sve zajedno čineći da se narodi unutar SFRJ uvlače sve dublje u svoje okvire i sve glasnije pričaju o razlazu.  

            Sredina osamdesetih Dragutina je zatekla u Beogradu, na fakultetu. Sve teže je gurao napred, sve manje je novca stizalo od oca koji je sve manje i nedovoljno zarađivao i kome je školovanje Dragutina i njegove sestre predstavljalo ogroman teret. Stanje se malo popravilo kada je posao našla i Dragutinova mama, u kasnim pedesetim, odlazeći da radi u obližnju prodavnicu privatnog vlasnika, dojučerašnjeg kolege njenog muža.
Dragutin je i sam potražio posao i sve je više radio da pomogne roditelje i školovanje sestre, a sve manje je studirao, da bi se na samom kraju osamdesetih potpuno prepustio životu, zaposlio, oženio i dobio sina.Porodica je značila veliku sreću ali i novu obavezu. Supruga Dragutinova bila je vredna i mlada žena u to vreme zaposlena u velikom državnom preduzeću kao službenik u odeljenju finansija.

Ubrzo sreću mladog para pokvari rat u kojem se uz krv i suze raspade njihova dojučerašnja domovina, SFR Jugoslavija. Početak devedesetih označio je raspad SFRJ ali i početak čitave decenije ratova i rastakanja države i tragedija koje su snašle sve narode na prostorima SFRJ kao i nebrojene porodice.

Dragutin je otišao u rat, ne umevši ali i nehtevši da izbegne obavezu prema narodu i državi. Opčinila ga ratna propaganda i mašinerija koja je tada mlela ovim prostorima, a čiji su glavni šrafići bili i ljudi kojima Dragutin danas veruje. Bombardovanje lažima, ratni bubnjevi, optužbe da su za lošu ekonomiju i raspad SFRJ krivi samo “oni drugi”, Dragutina je kao i mnoge druge njegove sunarodnike dovodilo u stanje straha i očajanja koje su čelnici političkog života Srbije zaodenuti u tobože patriotizam i brigu za narod vešto koristili da bi zemlju uvlačili u sve veću izolaciju, narod u stanje katatonije i beznađa a svoje džepove i bankovne račune u stanje nesagledive napunjenosti.
I dok je Dragi sa svoljim kolegama marširao uz taktove koračnica i junačkih Sinđelić spevova, dotle su se oko njega “dovitljivi” ljudi “snalazili” i iz dotrajalih fića upadali u nove mečke, a simboli “borbe za slobodu Srba” u nove stanove i vile merene arima.

Negde u celom tom ludilu rodila se i Lenka, ćerka Dragutinova , tatina princeza. Ratove su zamenile sankcije, a vrednost valute merila se na dan a ubrzo i na sat. Dragutin je i dalje radio u preduzeću ali je sve ređe za svoj rad dobijao novac. Uglavnom su stizala prazna obećanja i besmislene priče, a povremeno i kompot od jagode, konzerve ananasa i ponekad koji kilogram šećera i ulja.

Pokušao je Dragutin da hleba i zaradu potraži i u rodnom gradu. Odlazak u roditeljsku kuću samo ga je još više razočarao. Tamo je zatekao sad već gotovo siromašne i do neprepoznavanja propagandom preoblikovane roditelje kako jedva krpe kraj sa krajem ali ne gube veru u svog izbavitelja i mesiju, gotovo do božanstva uzdignutog Slobodana Miloševića.

Gledajući opčinjenost roditelja, rodbine i komšija likom i delom Miloševića, Dragi je shvatio da je borba protiv tog zlog fašistoidno kriminogenog sistema jedini put za njega. Rastao se u nelagodi i ćutanju sa svojim roditeljima i rodbinom, ne razumejući njihovu opčinjenost jednim lošim čovekom i njegovom lošom vlašću ali rešen da nešto menja.

Politički aktivizam u demokratskom bloku doneo je Dragutinu još jednu muku, ostanak bez posla. To ga nije teško pogodilo, i tako je poslednjih godina to bilo samo formalno zaposlenje, gotovo volontersko, uz minimalne i veoma retke prihode. Dragi je potražio spas u švercu, trgovini benzinom ponajviše. Postao je ekspert za prepoznavanje kvaliteta benzina i njegovog porekla trudeći se da ostvari dovoljno prihoda za porodicu. Kolateralna šteta njegovog aktivizma bila je i supruga koja je pod izgovorom sistematizacije izgubila dotadašnju poziciju i prebačena na drugo lošije plaćeno radno mesto, na periferiji grada.

Sve to je Dragi trpeo verujući da će se borba na kraju isplatiti i da će toliko željena demokratija u zemlju uneti red, a među državne kriminalce i ološ strah od sile zakona. Svaki slobodan tren, svaku marku viška davao je Dragutin pomažući bolje sutra.

Bombardovanje i rat protiv NATO saveza i ostatka sveta doneli su zemlji konačno razaranje. Srušeni mostovi, fabrike, postradala deca i ljudi cena je kojom je Srbija platila svoj autizam i slepo obožavanje vođe koji je zemlju i narod odveo preko ivice ponora.

Izbori, šetnje, demonstracije, bes desetina hiljada ljudi vođenih nadom koju im je ulila demokratska opozicija rezultovao je padom režima i početkom pisanja novih stranica budućnosti u koji je Dragutin uz hiljade njemu sličnih duboko i predano verovao.

Nova, demokratska, njegova vlast krenula je sa mukotrpnim čišćenjem naslaga decenijskog đubreta u društvu i državi. Počeli su se nazirati obrisi nove bolje i lepše Srbije.
Prvu polovinu novog veka obeležio je zamah demokratskih promena ali i tragična sudbina njihovog nosioca i inicijatora, Zorana Đinđića, prvog demokratskog premijera Srbije. Njegovom egzekucijom Srbaija jeste usporena a potom i zaustavljena u nastojanju da postane drugačija zemlja.

Na Dragutinove oči dojučerašnji demokratski saborci počeli su da se snalaze, da se bogate i umesto da ga demontiraju i promene Miloševićev sistem počeli su da upodobljavaju sebi i svojoj naj bližoj okolini.

Dragutin je u početku ignorisao te pojave, verujući da će se to ipak prečistiti, da će već na sledećim izborima doći bolji, čestiti i iskreni borci za promene u Srbiji. Izbori su se ređali, Dragutin je imao sve manje nade, a sve više besa i tako sve do 2012 te godine kada se pojavio novi mesija, ustvari stari prevarant, demagog i lezileb odenut u odelo spasitelja.
Dragutin je nagomilani bes i ljutnju prema svojim dojučerašnjim istomišljenicima kanalisao u smeru kažnjavanja tih istih svojih dojučerašnjih partijskih kolega, sa željom da se neko nov i moćan uhvati u koštac i potpuno razgradi sistem koji je demokratska vlast tokom petnaest godina samom prezidala sebi u korist. Svestan je on da je mesija i spasioc isti onaj protiv koga se celu deceniju borio, da je politika koju mesija zagovara i sprovodi ustvari politika haosa devedesetih, ali je bes i osećaj izdaje bio veći i jači. Dragutin je rešio da se prepusti životu po drugi put i da podršku uputi upravo duhovima prošlosti verujući ili više želeći da veruje da će oni doneti budućnost.

Danas je Dragutin čovek na početku pedesetih, radi kao raznosač u obližnjoj piceriji, bez nade da će ikada više raditi posao za koji se školovao. Prišao je sa velikim žarom slamki spasa zvanoj SNS, verujući obećanju da će mu to omogućiti makar da zaposli sina negde u javnom preduzeću, jer nema više u šta drugo da veruje. Sve velike fraze su mu ispričali, bajke o Evropi i boljem životu ogadili, a nadu da će Srbija biti bolje mesto za život njega i njegove generacije ugasili. Deca su mu jedina svetla tačka u životu, a njihova dobrobit nema cenu. Ćerka gura privatni fakultet, neki od onih sega mega, ima momka koji je finansira, lepo se i skupo oblači i želja joj je da uspe na televiziji. Sin ima ekipu sa kojom lepi plakate, obilazi sigurne glasače i povremeno odradi neki unosan poslić za lokalnog SNS kabadahiju u gradu u kome je njegov otac rođen. Tada se pojavi u crnom vozilu BG registarskih tabli, namrštenog izgleda, kratko ošišan, razbacanog hoda u spitfajer jakni i crnim cokulama. Niko mu se ne javi, u strahu da ne uradi štagod pogrešno.

Svestan je Dragutin svega, sudbine svoje i svoje dece. I zna ko je odgovoran, ko mu je proćerdao budućnost, ko ga je lagao, obmanjivao i na njegovom poverenju svoje bogatstvo gradio, ko mu je usrećio decu, ko mu je oteo i roditelje. Sve on to zna. Zna i ko mu je kriv.
            Mangupi u našim redovima.

Zato u masi svojih sapatnika, gubitnika demokratizacije, hoda gradom, nosi spiskove, belu majicu i kačket sa sloganom “Ujedinjeni možemo sve” i obožava lažnog mesiju jer iskrenog vođu nema.

I nije krezub.
            Samo nije bio mangup. 

U svojim redovima.