POLITIČKA PROSTITUCIJA

ili zašto nam je politika ovakva kakva je

Na nekom zasedanju 2011-te godine poslanici Skupštine Srbije usvojili su izmene ili beše nov zakon o izboru narodnih poslanika, nevažno za ono što će da usledi, a sve zbog naj bitnije izmene kojom poslanik / odbornik postaje ekskluzivni vlasnik mandata koji mu doduše poverava politička partija, a verifikuju birači glasanjem za listu koju partija predloži, nemajući pojma za koga glasaju.

Namera poslanika bila je usklađivanje izbora sa evropskom praksom i tradicijom demokratije i ma šta god ja lično mislio o tom “vlasništvu”, to je bio još jedan korak u približavnju EU standardima za šta se i sam zalažem.

Namerno sam vlasništvo stavio pod navode jer pojam vlasništva podrazumeva da se za njega plati određena cena, ali i da vlasništvo može biti predmetom trgovine i otuđivanja. Naravno u slučaju mandata zakonodavac je trgovinu proglasio protivzakonitom, ali zar je neko zaista i očekivao da u oglasima pročita nešto poput: “na prodaju mandat, malo korišćen, star godinu dana. U obzir dolazi i zamena za nekretninu ili vozilo” ?
Mada, u Srbiji, moglo je biti i toga.

Kako bilo da bilo verovatnoća da neko “proda” poslanički mandat uvek je bila prilično mala pa se baratnje tim vlaništvom svodilo i svodi uglavnom na cepnje poslničkih klubova, nelegitimni nastanak vladajuće političke partije i tome slične egzibicije “časnih” narodnih poslanika. Tek po neki od njih je po prelasku u drugu stranku vratio poslanički mandat onome od koga ga je i dobio. Časno.

To bratanje uvek se nekako odvijalo među poslanicim prodemokratskih stranka, ali ne zato što je narodnjački blok časniji i pošteniji jer nije, već samo zato što bi se poslanik “trgovac” iz tog bloka mogao probuditi sa konjskom glavom u krevetu ako bi otišao bez vraćanja mandata.

Osim ako je predsednik države kum koji da blagoslov (čitaj pruži logistiku) za osnivanje stranke tuđim mandatima.

Ali kada se spustimo na lokal, to baratanje dobija veoma živopisne oblike. Odbornički mandati su predmeti svakovrsne trgovine, a valute su od čvrstih, preko nekretnina, poslova u JP, poslova za privatne firme članov porodice, kumova i rodbine, letovanja, zimovanja, direktorskih pozicija i čega sve ne.
E tu je već malo razlike između narodnjaka i demokratnjaka, mada i tu narodnjaci zaziru od vaspitnih ekspedicija iz beogradskih centrala ili lokalnih brloga. Taj starh ide do toga da odbornici narodnjaka glasaju i protiv svog sopstvenog mesta, pa čak i protiv interesa svojih birača, a na nalog gospodara straha iz vrha stranke.

U određenim pogodnim trenutcima odbornički mandat dobije na “ceni”, a prodaje se tako što se odbornik iznenad razboli, baš tad ode na letovanje/odmor van zemlje ili mu je na smrti neki drag član veoma daleke porodice koji živi bog zna gde i do koga se stiže višesatnim pešačenjem do lokacije na kojoj mobilni telefoni ne rade. Često je (uvek) taj putni aranžman finansiran od zainteresovane strane, da kažem kupca, koji ne žali novaca.

E tada "pošten čovek" odbornik ima priliku da reši mnoga životna pitanja, da prihoduje od svog “vlasništva” koje mu je tako velikodušno poklonjeno, od partije ali i od birača.

Odbornici koji promene dres su nam uvek zanimljivi i vidljivi. Oni su javno prešli, ponekad (jako retko) jer su u drugoj stranci prepoznali mogućnost da bolje realizuju svoje ideje, ali bi i tada bilo časno da mandat vrate.
Većina ipak ima potpuno prizemne razloge, da sačuvaju pozicije, privilegije i materijlne benefite, a tome smo poslednje 3 godine i sami svedoci. Od tih javnih prelazaka tajni dilovi se ne vide pa se neometno odvijaju ispod radara javnosti.

Razlog za sve ovo leži ne u lošem rešenju po kom su odbornici ili poslanici vlasnici mandata. Naprotiv to je i normalno jer političke stranke od tih ljudi zahtevaju lične kvalitete, maksimum angažovanja, ličnog i finansijskog, javno eksponiranje, gubitak dela ličnog života pa je to i način kako ti ljudi zavrede priliku da postanu poslanici ili odbornici. I većinom u časni.

Razlozi leže u činjenici da smo kao društvo potpuno zaturili sve moralne principe, a kao ljudi smo se odrekli i časti i obraza te da je i jedno i drugo postalo predmetom političke protitucije.

Razlog smo mi.

Pogledajte oko sebe. Svakim ste danom svedoci, a verovatno i sami učesnici ili posrednici u političkoj prostituciji. Učlanjenje u stranke zarad dobijanja posla, nuđenje “sigurnih” glasova i agitovanje za učlanjenje u stranku kod porodice i prijatelja da bi time platili zaposlenje nekog bliskog ili svoje, ćutanje i zabijanje glave u pesak na radnom mestu zarad očuvanja istog i da ne nabrajam. Prepoznaćete političku prostituciju ako samo poželite da budete iskreni prema sebi. A okruženi smo njome.

Naravno da političke stranke nose najveći deo odgovornosti, ali pojedinac je vlasnik mandata, a pojedinac ima svakovrsne probleme i podložan je raznim iskušenjima u koje ga dovode od članova porodice do prijatelja i kumova i malo je onih koji uspeju da ne podlegnu.

Sitna korupcija nije više sramota, a “galva šećera” postala je uobičajen način rešavanja problema svih nas, samo je nekad veća a nekad manja, već prema potrebi ali i mogućnosti.

I još se i takmičimo u tome ko će kuplje da plati političku prostituciju.

I eto nam.

Gde je rešenje?

Rešenje je samo u nama. Jedino smo mi vlasni da zahtevamo od sebe i drugi, a onda i od politike i staranka da sa političkom prostitucijom prestanemo. Da političku prostituciju javno dezavuišemo i se okrenemo izgradnji sistema u kom će politička prostitucija postati nepotrebna/nepoželjna ali i da se javno deklariše onakvom kakva ona zaista i jeste – kriminalna i nemoralna.

Pitanje bez odgovora je: imamo li volje i snage za to, zarad sadašnjosti i budućnosti?