VREME JE DA DOBRI LJUDI UČINE NEŠTO
Moje zanimanje za izbegavanje politike i bavljenja politikom počelo je još na Vojnoj Akademiji krajem 80-ih. Biti član Saveza Komunista bila je tajna ili javna želja skoro svakog pitomca.
Kažem skoro svakog, jer moj cilj nije bio.
Kažem skoro svakog, jer moj cilj nije bio.
Težio sam tome da budem profesionalac, oficir u službi sopstvene armije i države.
Ispostavilo se kao korisno kasnije, kada sam poceo da radim.
Sastanci SK održavali su se posle radnog vremena pa sam tako svako malo imao privilegiju da uživam u namrgođenim, prezrivim i potajno zavidnim pogledima mojih kolega kojima su me streljali dok umesto na sastanak idem u 15.00 put kapije.
Sastanci SK održavali su se posle radnog vremena pa sam tako svako malo imao privilegiju da uživam u namrgođenim, prezrivim i potajno zavidnim pogledima mojih kolega kojima su me streljali dok umesto na sastanak idem u 15.00 put kapije.
Nekoliko puta sam bio i javno prozivan od strane "drugova", ali i tada kao i na Akademiji zaštitu mi je pružao moj profesionalizam i rezultati rada.
Rat, raspad moje domovine, pogibelj oko mene, nestanak ili bežanija poznanika i prijatelja učvrstilo me je u veri da religija i politika mogu biti, a uglavnom i jesu, alat i orudje za masovno unistenje naroda.
Napustio sam vojsku. Zemlja kojoj sam se zakleo vise nije postojala. Raspala se kao da smo svi jedva čekali da se to desi.
Nova me zemlja zvana SRJ nije očarala.
Jednom sam se zakleo svojoj zemlji.
Jednom sam se zakleo svojoj zemlji.
Jednom i zauvek.
Nekako sam preskočio začetak visestranačja i čari učlanjenja u stranke koje je ono sa sobom donosilo u samom početku. Bilo je tu i festivalskih osećanja rađanja demokratije u Jugoslaviji / Srbiji.
Istini za volju prisustvovao sam osnivanju Demokratske Stranke, Saveza Komunista - Pokret za Jugoslaviju pa cak i SPS-a, ali pristupnicu nisam potpisao.
Nekako se nisam video u masama onih koji su se koliko juče zaricali u bratstvo i jedinsvo, u Tita i Partiju, a onda preko noći postajali zakleti Radikali, Demokrate, SPO-vci.
Nekako se nisam video u masama onih koji su se koliko juče zaricali u bratstvo i jedinsvo, u Tita i Partiju, a onda preko noći postajali zakleti Radikali, Demokrate, SPO-vci.
I danas me negde u ladici noćnog ormarica mog , sada već pokojnog, dede čeka članska karta SPS-a sa rednim brojem manjim od 200!
Valjda je taj broj neko do sada dobio, nebi da me grize savest zbog toga što mi još čuvaju mesto.
Valjda je taj broj neko do sada dobio, nebi da me grize savest zbog toga što mi još čuvaju mesto.
Petooktobarske promene dočekao sam kao iskreni simpatizer i logističar pokreta OTPOR i DOS-a.
Kao informatičar pružao sam logističku podršku DOS-u u mom gradu ali sam i dalje izbegavao da "pristupim" bilo kome. Profesionalac i simpatizer za mene je bilo dovoljno.
Jutro 6-tog Oktobra 2000-te dočekao sam sa Politikom u ruci i predviđanjem da će za najkasnije 6 meseci polovina ljudi okupljenih tih dana u Beogradu zažaliti za SM i "blagodetima" njegove vladavine.
Iako su to moje proročanstvo čule samo moja zena i mesec ipo dana kasnije rođena ćerka, moram javno priznati da sam pogrešio.
Iako su to moje proročanstvo čule samo moja zena i mesec ipo dana kasnije rođena ćerka, moram javno priznati da sam pogrešio.
Zažalili su za manje od 3 meseca. Više od pola prisutnih.Uključujući i politicke vođe.
Ne sve.
Ne sve.
Smrt jedinog političara sa srcem i vizijom tih dana, Zorana Đinđica, zatekla me i dalje partijski neupregnutog, slobodoumnog ali teško ožalošćenog zbog smrti coveka koji je ulivao nadu "normalnoj" Srbiji, a koga sam imao privilegiju i lično da poznajem.
Prvi put tada pomislio sam da je možda došlo vreme da se uključim u politiku.
Ne da zamenim Zorana već da budem jedan od mnogih koji zajedno treba da zamene Zorana.
Ipak nisam pristupio.
Profesionalci treba da rade svoj posao, svako u svom domenu.
Par godina napredovanja Srbije zamenile su godine neobaveštenosti, Kosovskog opusa, tendera, Haskog tribunala, patriJotizma, manekenstva, tajkuna i slicnih uživancija koja Srbiju zapljuskuju sad već više od decenije.
Svestan svega toga ipak sam i dalje ostao ubeđen da treba da ostanem profesionalac, radim i usavršavam se u svom poslu, a duboko u meni čučala je želja / nada / vera da ce neki drugi profesionalci raditi svoj posao kako valja.
Neko je nekad rekao: "Da bi zlo pobedilo, potrebno je da dobri ljudi ne urade ništa".
Nismo uradili ništa.
I zlo je počelo da pobeđuje.
I zlo je počelo da pobeđuje.
Ne mislim da je zlo aktuelna politička snaga koju ne mogu da svrstam ni levo, ni desno ali ni u politički centar.
Ona je samo marketiški ekspolatator svih zala koja su počela da nas pobedjuju. Kao pojedince ali i celo društvo.
Dobro, dali su oni svoj doprinos nastanku svih tih zala, ali ako su oni posejali, mnogi drugi su ta zla uzgajali, negovali i sa pažnjom čuvali.
Pobedu su počeli da odnose razni oblici kriminala, negativne selekcije, jednoumlje, nepotizam, varanje, laž, licemerje, histerično uzvikivanje "Drzava to sam ja!" itd…
Ona je samo marketiški ekspolatator svih zala koja su počela da nas pobedjuju. Kao pojedince ali i celo društvo.
Dobro, dali su oni svoj doprinos nastanku svih tih zala, ali ako su oni posejali, mnogi drugi su ta zla uzgajali, negovali i sa pažnjom čuvali.
Pobedu su počeli da odnose razni oblici kriminala, negativne selekcije, jednoumlje, nepotizam, varanje, laž, licemerje, histerično uzvikivanje "Drzava to sam ja!" itd…
Parazitiranje , tabloidsko eliminisanje boljih, pametnijih , sposobnijih, negativna selekcija na svim nivoima, odsustvo lične odgovornosti, morala, etike...
Sistem je postao u potpunosti krvopija koja sisa život iz naroda/države, a za uzvrat raji nudi uljuljkanost u takozvana prava uobličena u zakonima koji praktično razaraju one koji veruju da ih oni zapravo štite, dok čuvari sistema skidaju kajmak.
Na sve strane sreću se bahati i osioni ljudi koji su sami sebi najvažniji i naj…, bezosećajni za sopstvenu okolinu.
Na sve strane sreću se bahati i osioni ljudi koji su sami sebi najvažniji i naj…, bezosećajni za sopstvenu okolinu.
A onda je jedno popodne usledio razgovor; samog mene sa samim sobom.
Najstrašniji razgovor koji čovek treba i može sa nekim da obavi.
Svakoga možeš zavarati, umiliti, ubediti, obraditi. Uvek se nađe način.
Sebe ne.
Mozes se lagati, zavaravati, shizofreno negirati, bežati, kriti se ali na kraju: takav si kakav si.
Sebe ne možeš spasiti od sebe samog.
Sebe ne možeš spasiti od sebe samog.
Kako reče pokojni Zoran Radmilović:
“Kada umreš, tebe to ništa ne boli.
Neznaš da si umro. Boli druge oko tebe.Isto je kad si glup.”
Ja sam se davno pomirio sa sobom tako da mi i taj razgovor dođe prirodan mada ipak pomalo mučan.
Suočavanje sa sopstvenim zabludama i glupošću uvek je takvo.
Shvatio sam da sam sve ovo vreme čekao da neki drugi profesionalac uradi svoj posao i da ovu zemlju i narod vodi ka boljitku i uspehu.
Shvatio sam i da nisam učestvovao u svemu tome negde podsvesno znajući da sistem koji nam je SM ostavio u amanet nije demontiran, nije izmenjen već je samo uobličen i nadograđivan sa ciljem da bi oni koji su usledili iza SM od svega imali raznu korist.
Shvatio sam da reformatori koče reforme, da patriJote izdaju drzavu, da opozicija ne želi vlast i da pobednik izbora 2014-te ustvari nije želeo da pobedi, mozda samo malo kao i do sada, ali ne ovoliko.
A sad on nema kud, napred ne ume, a nazad ne moze. Nema s’kim.
Ha!
Ha!
Shvatio sam da nemam više kud.
Vreme je da dobri ljudi preduzmu nešto.
Zbog svoje budućnosti.
Zbog svoje dece.
Zbog toga što nema ko drugi.
Vreme je da zakoračim u blato i pomognem drugim dobrim ljudima da ga počistimo.
Dosta je bilo.P.S. Poštovani čitaoče,
Ako se kojim slučajem prepoznaš u nekom delu ove pripovesti,
to je samo zato što je ona surovo istinita.
