SUJETA

Odmah da se razumemo, nisam ja nikakva važna ličnost, od onih čija se reč sluša i uvažava poput novinara, publicista, političara, naučnika. 

Ja sam samo običan čovek, stručan u svom poslu, autoritet na neki skroman način, čovek koji razmišlja o svemu što vidi, čuje ili pročita i ima svoje mišljenje.

I jesam sujetan.

Sujeta je osobina primerena svakom ljudskom biću koje je svesno samoga sebe i svojih kvaliteta / mogućnosti. Doza sujete potrebna je da bi čovek izgradio samopouzdanje i veru u sebe i postavio se kao autoritet i lider u bliskom okruženju ali i u širem društvenom okruženju.

Ja svojom sujetom vladam, upravljam njome, kontrolišem je. Služi mi kao svojevrstan lakmus papir kojim mogu utvrditi uticaj koji moja okolina i pojedinci imaju na mene i ja na njih.

Služi mi da korigujem stavove koji se daju menjati ili ih pak objasnim i poduprem dokazima one stavove iza kojih čvrsto i tvrdoglavo stojim.

Moja sujeta poduprta je mojim egom koji nije mali, ali se kreće u domenu mog zanimanja i profesije, a oslonjen je na više od dve ipo decenije učenja, uspešnog rada i sticanja iskustva i kojim takođe u potpunosti vladam.

Sujeta međutim razara Srpsko društvo, rastura prijateljstva, kumstva, rodbinske veze, brakove, ekonomiju ali i političku scenu. Sujeta dovodi do raspada sistema na najprimitivnijem nivou : “Moj je veći od tvog, a to što drugi tvrde drugačije ja ne priznajem”.

Sujetu je lako pogrešno (po meni) poistovetiti sa egom. Iako se radi o srodnim i uzajamno povezanim pojmovima, ipak postoji razlika.Ego mi kaže da sam ja najbolji, a sujeta mi ne dozvoljava da ostanem u društvu dokazano boljeg od mene.

E upravo to prestavlja najveći problem sa sujetom u Srbiji.

A zašto ja uopšte pišem o sujeti? Pišem isprovociran izborima u Demokratskoj Stranci, održanim 31.05. 2014-te, i reakcijama dela javnosti na rezultate izbora.

Jedna od najindikativnijih izjava vezana za izbore bila je, parafraziram, Pajtić je postao predsednika, a Đilasovi ljudi podpredsednici DS-a ?!?

U čemu je problem? Zašto svi ti ljudi ne mogu biti tretirani kao kandidati DS-a? Zašto konfrontacija? Zašto tenzije? Čemu?

Da li to znači da ćemo u narednim danima gledati kako Pajtić vuče DS u jednom smeru, a podpredsednici u drugom, sve dok se DS ne rasprsne po svim šavovima?

Da li to znači da nam predstoji ponovno cepanje DS-a kao stranke iz koje je nastalo desetina i više stranaka od kojih danas većina ne postoji ni u sećanju njihovih osnivača?

Setim se izbora u DS-u, na kojima je pokojni Zoran Đinđić porazio Dragoljuba Mićunovića.

Poraženi deda Mićun se ljutnuo, otišao iz DS-a i osnovao Demokratski Centar.
Bilo je tu još mnogo odlazaka posle tog prvog – postizbornog, ali mi on ostaje u sećanju zato što se deda Mićun nakon nekog vremena u DS vratio i prihvatio promene koje su nastale. I danas je tamo.

I niko drugi sem njega, u godinama do danas, nije progutao knedlu, zauzdao svoju sujetu i prihvatio da je demokratija nesavršen ali ipak najbolji oblik vladavine do sada.

Neosporno je da su iz DS-a odlazili ljudi koji su imali ili imaju veliki politički i društveni kapital, “viđeni” ljudi u politici i društvu, ali čini mi se ne i ustoj meri pametni.

Zašto tako mislim? Pa prosto zato što su ti ljudi iako nesporno školovani i politički sposobni, donosili glupe i štetne odluke bazirane najvećim delom na ličnoj sujeti. Koju nisu mogli da obuzdaju.

Odluka da se napusti stranka, povede deo članstva, biračkig tela i ostalih resursa uvek je rezultovala delimičnim slabljenjem DS-a, osipanjem biračkog tela razočaranog događajima ali ne i uspehom stranke koja je nastala iz tog čina.

Najduže od svih održao se DSS, trajao je sve do pre par dana, kada je nakon debakla na izborima stranku napustio Vojislav Koštunica, osnivač i ideolog stranke. I na kraju je DSS nestao.

Svaki “begunac” nalazio je opravdanje u “programskim razlikama” sa ostatkom DS-a, da oslabi DS i da nastavi svoju karijeru kao “podrepna muva” nekoj od velikih stranaka.

Naravno da su se slične stvari događale i drugim strankama, ali ni iz daleka toliko koliko DS-u. Daleko od toga da je DS idealna stranka.
Uostalom nastala je i postoji u Srbiji, pa samim tim predstavlja sliku te iste Srbije, kako god nama to prijatno ili neprijatno bilo.

Sve me ovo navodi na zaključak da se politikom u Srbiji dobrim delom bave diletanti, ljudi kojima je samopromocija jedini cilj, a lična korist jedini razlog bavljenja politikom.

To svakako nemože biti dobro ni za politiku u Srbiji, ali ni za ostale segmente društva, obzirom da smo mi malo društvo i svaki potres se u talasima prenosi i na ekonomiju, kultutu, prosvetu i ostale činioce društva.
U Srbiji je SVE politika!

Da li će Bojan Pajtić imati snage, a Dragan Đilas volje i mudrosti da zajedno rade na jačanju DS-a, ili ćemo prisustvovati novom rastakanju i produžetku agonije kako DS-a tako i Srpske države na čijem se čelu nalazi gomila nesposobnih, sujetnih i neodgovornih ljudi, pokazaće dani pred nama.

Ono što lično želim da se istorija ne ponovi.
Želim da nađu volje i snage da prekinu spiralu propadanja Srpskog društva, preuzmu odgovornost i prihvate činjenicu da su obojica bili KANDIDATI DEMOKRATSKE STRANKE, i oni i njihovi potpredsednici i svi drugi izabrani ili imenovani funkcioneri DS-a.

To je potrebno i DS-u, ali i Srbiji kojom danas vlada glupost i teška sujeta.

 I kao što rekoh na početku, nisam ja neka ličnost čija se reč uvažava. Samo razmišljam.