Poslednjih godina, previše da bi ih brojao, posmatram ljude i događaje i nikako nemogu da se otmem utisku da sam često zalutali gost u nekom ćumezu, nekoj memljivoj prčvari koja zaudara na hladne piksle, uskislo vino i rakiju "džibru", u kojoj muzičari bez sluha muče žalosne ostatke instrumenata iz kojih je duša davno istisnuta.
I kako to obično biva u takvim ćumezima "na glasu", mnoštvo pijanih gostiju, dama sumnjivog morala, sitnih lopova i secikesa, prevaranata, diletanata i zanesenjaka, osobenjaka, propalih studenata očeše se o zalutalog gosta, usmrdi ga, upralja, odžepari, slaže, časti pićem iz nekog svog računa.
Razne životne priče mi ispričaše, neke suviše ružne da bi bile laž, a neke previše lepe da bi se smatrale istinom. Puniše mi glavu rečima, smehom, jecajima, drekom i bukom kakvu samo pijani i bahati mogu da naprave, iz dana u dan kao u nekakvoj noćnoj mori koja traje i na javi.
Promišljajući kako da više ne budem zalutali gost u takvim ćumezima, shvatio sam da je jedini način da to izbegnem taj da sam postanem kafedžija.
Da biram goste, priče i muziku, koliko i kako mogu...da utičem na događaje ako nikako drugačije onda makar pričom o njima, komentarisanjem života na pristojnom mestu - u mom Bircuzu.
Nadam se da će moje reči poneko i čuti, razgovarati o njima, praviti žamor kakav može da se čuje na vratima mesta koje je više i bolje od ćumeza, a manje od restauracije.
Ako bude tako, dobro je. A ako pak ne bude...biće.
A zašto baš ime Bircuz?
Čini mi se da nije loše ime za mesto bolje od ćumeza.
I kako to obično biva u takvim ćumezima "na glasu", mnoštvo pijanih gostiju, dama sumnjivog morala, sitnih lopova i secikesa, prevaranata, diletanata i zanesenjaka, osobenjaka, propalih studenata očeše se o zalutalog gosta, usmrdi ga, upralja, odžepari, slaže, časti pićem iz nekog svog računa.
Razne životne priče mi ispričaše, neke suviše ružne da bi bile laž, a neke previše lepe da bi se smatrale istinom. Puniše mi glavu rečima, smehom, jecajima, drekom i bukom kakvu samo pijani i bahati mogu da naprave, iz dana u dan kao u nekakvoj noćnoj mori koja traje i na javi.
Promišljajući kako da više ne budem zalutali gost u takvim ćumezima, shvatio sam da je jedini način da to izbegnem taj da sam postanem kafedžija.
Da biram goste, priče i muziku, koliko i kako mogu...da utičem na događaje ako nikako drugačije onda makar pričom o njima, komentarisanjem života na pristojnom mestu - u mom Bircuzu.
Nadam se da će moje reči poneko i čuti, razgovarati o njima, praviti žamor kakav može da se čuje na vratima mesta koje je više i bolje od ćumeza, a manje od restauracije.
Ako bude tako, dobro je. A ako pak ne bude...biće.
A zašto baš ime Bircuz?
Čini mi se da nije loše ime za mesto bolje od ćumeza.
Нема коментара:
Постави коментар